Два сценарија будућности после короне: “Свако ће постати свој карантин” и “нова солидарност”
Извор: Недељник/Дубравка Стојановић, историчарка
После короне ништа више неће бити исто. – То је реченица која се најчешће може чути и прочитати ових дана. Kако ја, као историчарка, могу да помогнем у предикцијама? Немам ја ћагу за будућност него за прошлост! И још на све то стално понављам да историја није никаква учитељица живота. Једноставно, нико је никад није послушао. Kао ни сопствена искуства, уосталом.
Али, ипак да пробамо да видимо да ли нам претходна историјска искуства нуде елементе за анализу садашње ситуације. Тешко, јер је пандемија коронавируса јединствен историјски експеримент. Ниједна претходна епидемија није обухватила баш сваку тачку на Земљи, није била праћена преко интернета, није се о њима могло сазнати све и сваког тренутка, из телефона. Све претходне епидемије дешавале су се у једном много већем и далеко споријем свету. Већ и због тога можда ни савременија искуства из великих светских криза нису лако примењива на ову ситуацију. Ипак, оно што историја може да понуди у овом тренутку јесу анализе начина на које су државе и друштва одговарали на претходне кризе, у првом реду на два светска рата и на економску кризу 1929. године.
Ти одговори су и данас важни јер су израз универзалних дилема, дилема које су и данас ту пред нама. Могли бисмо те одговоре да поделимо на песимистичне и оптимистичне, па бирајте шта вам више лежи. Наравно, то важи само за оне добронамерне, који су забринути за будућност света после ове кризе. Јер, нажалост, много је оних којима ово стање баш прија, који вичу и прете, који плаше људе. И не, не говорим само о председнику. Говорим о обичним грађанима који се истресају на улици, у реду, у радњи, пред банкоматом… Чисто да се подсетимо како фашизам постаје природно стање људи, колику срећу и весеље пружа неконтролисано насиље кад постане систем. Овај покушај извлачења “историјских лекција” није намењен њима. Њима је ионако лепо. Овај текст је намењен онима које ова ситуација гуши, који су уплашени пред будућношћу, у којима се преплићу песимизам и оптимизам. Зато ћу им понудити две могуће верзије будућности, верзију за песимисте и верзију за оптимисте, засноване на досадашњим историјским искуствима:
Верзија за песимисте
Песимисти кажу да ће се свет који смо познавали потпуно распасти, да нам се све ово и десило због глобализације, да је та повезаност света крива за брзо ширење ове пошасти, да су сва та путовања по свету, јефтини летови, изнајмљени станови, допринели експанзији заразе. Зато закључују да је ово дефинитивни крај светских токова интеграција, да ће убудуће свако гледати само себе, да ће се трудити да се огради, да се трајно одвоји и заштити од других. Глобалне институције изгубиће поверење: Светска здравствена организација је подбацила, УН не може да помогне, ММФ касни. Велики и богати ће се после овога оградити, чувајући своје богатство само за себе, складиштити га и чекати неку нову кризу. Изолација ће постати вечна, свако ће постати свој сопствени карантин. Сиромашни ће бити поново остављени, неједнакости у свету постаће непремостиве. И богати и сиромашни дићи ће руке од сваког покушаја другачије прерасподеле добара, нестаће свака нада.
Kажу и да је ово сигурно крај ЕУ, јер унутрашње границе су подигнуте, кретање је заустављено. После овог искуства сви ће се ушушкати у сигурност националне државе, ово је крај идеја о сарадњи, удруживању, наднационалним интеграцијама. Kрај је заједничког тржишта, заштитићемо се царинама и таксама, пројекат слободне трговине је пропао, свако ће у будућности само за себе чувати своје маске и респираторе. Ово је крај поверења, нико ником није помогао кад је било тешко. Осим Kинеза, јер будућност је њихова.
Зато је ово и крај демократије, она је спора, неефикасна, у ситуацији кад дневно умиру хиљаде нема се времена да се институције покрену, дискутују, нећкају, гласају… Показаће се да је чврста рука најефикаснија, само она може преко ноћи да све затвори, да довољно уплаши људе, да свима да маску у руке.
Историјско је искуство да је у великом броју држава управо таква била реакција на кризу Првог светског рата и на економску кризу 1929. године. Прва грешка је била одлука свих да се 1918. године праве да се ништа није десило, да долазе “луде двадесете”, дуги викенд како су ту деценију звали, да игноришу да се свет потпуно променио. То је била фатална грешка, јер нису уочене дубинске промене које су се десиле и нису примењене било какве мере које би спречиле нову пропаст. На снази је остала либерална филозофија да ће тржиште само решити све економске проблеме, да му помоћ државе неће бити потребна, да ће оно само регулисати плате, цене, производњу, продају… Онда је као одговор на распад светске трговине током рата дошао економски национализам, јер се закључило да је ратна криза показала да је заједништво неодрживо и да треба одустати од светске трговине која је настала осамдесетих година 19. века.
Први светски рат јесте срушио светску трговину, али се из тога погрешно закључило да се светска размена добара више никада неће обновити, да се убудуће не сме више зависити од других, већ да је потребно ослонити се само на себе, затворити границе, дићи царине, постати самодовољан, протекционистички заштитити своју привреду од светских удара. У свим анализама слома 1929. године управо се та мера узима као једна од пресудних, јер је затварање у национална тржишта успорило и умањило трговинску размену, што је довело до смањења производње. Онда су дошла отпуштања радника, па додатно смањење куповне моћи, па гомилање непродате робе, па ново отпуштање радника…
Закључак је тада био да је Први светски рат био крај процеса који су од последњих деценија 19. века обједињавали свет, да је потребно вратити се “у се и у своје кљусе”, да је важно заштитити себе. Али таква размишљања су већ у том тренутку била превазиђена, нису више одговарала историјском тренутку, свет се већ повезао, није се могао насилно вратити назад. Није се више могао “деглобализовати”, затворити. Одговор држава на слом Првог светског рата био је погрешан.
Сумње у демократију ојачале су веру у “чврсту руку” као најбоље решење, диктатуре су се тридесетих појавиле на свим тачкама света, од Јапана, преко Немачке, до Латинске Америке. Изгледало је да ће диктатор моћи да заштити друштво, да он нуди брза и једноставна решења. Уз диктаторе ишле су и идеологије које је требало да “утеше” занемоћале и разочаране грађане. Почели су да их убеђују да су супериорни, бољи од других. Да заслужују више. И да то могу добити. Ратом. Први септембар 1939. године произашао је директно из тих погрешних одговора на претходне кризе. The rest is history.
Верзија за оптимисте
Оптимисти данас кажу да је ова ужасна криза невероватна прилика да направимо бољи свет! Закључују да је ово крах неолиберализма, јер је јасно да друштва и појединци не могу сами да се снађу у оваквој кризи. Државе морају социјалним мерама да помогну грађанима, морају да заштите незапослене, да омогуће општу здравствену заштиту, да дају помоћ свима којима су потребна. Kажу да су управо претходне мере штедње довеле до тога да су болнице слабо опремљене, да нема довољно средстава за хигијену, да недостају лекари и медицинско особље…
Сад се види шта значи прекарни рад, јер сви који су радили на уговор сад су отпуштени и без средстава за голи живот. Они више не могу да купују, а ако се не купује, стаје производња. Ако стаје производња, и остали губе посао, стаје све. Државе ће морати да интервенишу, да заштите привреду. Мораће да заштите и раднике, да им врате права и обезбеде сигурност. Нова солидарност мораће да се пронађе, види се сада да једни без других не можемо. Ни као појединци, ни као државе у међународним односима. Ево, чак се договарају Трамп и Си Ђинпинг, јасно је да се вирус мора напасти заједнички, свако за себе га не може победити.
Укратко, кажу оптимисти, улазимо у једну потпуно нову фазу. У фазу нове солидарности, смањења неједнакости. Прерасподела добара мораће бити другачија, социјалне разлике морају се смањити, једнакост мора бити враћена међу основне политичке вредности. Богате државе мораће помоћи сиромашнима да би и саме опстале. Вирус је наш, заједнички. Родили смо га, ваља га заједнички уништити. А родили смо га заједнички уништавајући планету, себично је цедећи до изнемоглости, неспремни да се у похлепи одрекнемо било чега. Планета нам је сад послала недвосмислен укор. Морамо заједно кренути у мере њеног спасења, јер је вирус показао да не пита за границе.
Оптимисти такође имају историјске примере на које се могу ослонити. Они се могу позвати на позитивна искуства Њу дила, као и она примењена у неким деловима света после WW2. Kејнсијанска економска филозофија била је спремна да се 1932. године преточи у Рузвелтов програм Њу дила који је почивао на идеји да су државе дужне да помогну појединцима и друштву који се не могу снаћи у тренуцима потпуног слома. Оне морају имати програме и сталне мере помоћи који ће обезбедити куповну моћ свих грађана, јер је само тако могуће поново покренути, а онда и обезбедити ланац производње и потрошње. Те идеје примењене су и на светску економију после Другог светског рата, када је, супротно ономе што је урађено после Првог, направљен нови глобални светски систем у Бретон Вудсу, који је почивао на идеји да нове монетарне институције имају дужност да помажу слабо развијенима или државама које упадну у кризу.
Огромна помоћ САД европским привредама у оквиру Маршаловог плана била је део тог концепта да се мора помоћи, не само због солидарности него и ради што хитнијег успостављања глобалне привреде која је успешна само кад је отворена. На тим принципима настао је пројекат социјалне државе, која је дужна да брине о друштву, да превенира катастрофе или да их решава кад до њих дође. Из тог одговора на кризу настало је златно доба 1950-1973, време највећег економског раста у историји, највишег стандарда, најстабилнијих демократија…
Други светски рат је у демократским државама ојачао демократију. Показао је да су диктатуре само привремено улиле осећај сигурности у временима великог слома, али да су се врло брзо показале као нестабилни режими. У првом реду због тога што почивају на производњи непријатеља. Непријатељ је неопходан да би се друштво хомогенизовало, да би се у стално појачаваном страху као стадо стискало око вође. Због тога диктатуре морају производити или унутрашње сукобе и терор над сопственим становништвом или ратове. А најчешће и једно и друго. Тако су произвеле и Други светски рат. Он је управо био резултат песимистичног одговора на кризу Првог светског рата и светску економску кризу. Управо зато су диктатуре имале заједничку идеолошку матрицу која је уместо трагања за новим решењима и другачијим одговорима, нудила покушаје да се историја заустави и врати уназад. А, показало се, то води само у нове катастрофе. Kао што је говорио Ђинђић: “Ви можете да узмете акваријум и да направите од њега рибљу чорбу, али не можете од рибље чорбе да направите акваријум… Скували сте рибе – готово је! То је историја.“
Државе и друштва су поново пред великом прекретницом. Има у данашњем тренутку сила које вуку у опречним правцима, нуде се веома различити излази. Чини ми се да је из овог текста јасно да сам ја оптимиста. А ви? Да ли мислите да ће свет после короне бити полупразан или полупун?
