Анализа Игора Рудана о “лошој и још горој опцији”

Извор: Вечерњи лист/Игор Рудан

Да ли је у праву Шведска, одакле Трампу идеја да врати људе на посао и да ли би 24-часовни полицијски час све ријешио? То је главна дилема људи широм свијета, а хрватски научник Игор Рудан у свом ауторском тексту, новој великој анализи за Вечерњи лист, пише о могућим посљедицама раног изласка из карантина.

Игор Рудан директор је истраживачког центра за глобално здравље и челник центра за сарадњу са Свјетском здравственом организацијом на Универзитету у Единбургу. Kонсултант је Уницефа, Светске банке, организације Save the Children, као и Фондације Била и Мелинде Гејтс. Развио је неколико важних метода које међународне организације користе широм свијета да поспјеше развој јавног здравља. Добитник је више од двадесет међународних награда и професионалних признања. Његов h-index (цитираност) износи 127. Текстовима који су протеклих дана објављени у хрватској штампи бацио је ново свјетло на наше разумијевање коронавируса

Kада се криза узрокована новим коронавирусом из Азије почела ширити према Европи и САД-у, а вирус затим успио продријети иза првих линија обране у високоразвијеним државама запада, властодршци тих земаља суочили су се с двије врло лоше опције. Обје су биле толико лоше да им је било тешко процијенити која је гора. У првој опцији реагирало би се инстинктно – нације би се повукле у строге карантене како би се вирусу онемогућило брзо ширење, а људски се животи тиме заштитили. Но, свима је било јасно како је та мјера дугорочно неодржива. Била би силно штетна за цијело друштво ако се доноси без неке стратегије изласка из те ситуације. Наиме, бројни људи ће већ након мјесец дана остати без средстава за даљњу купњу основних намирница. Многи ће почети остајати без посла, јер угасит ће се ресторани, кинодворане, концерти, пријевоз, разне врсте услуга, многе продаваонице, салони за уљепшавање и фитнес-центри. Стога ће стратегију “велике карантене” поткопати њезина неприхватљивост великом броју људи тијеком дуљег времена па ће све теже бити од њих очекивати одговорно понашање потребно за држање епидемије под контролом.

Након неколико тједана карантене, број укупно заражених требао би се у Хрватској с неколико тисућа спустити натраг на само стотињак, или чак десетак преосталих заражених особа. Али, чак и када би се спустио на само десет заражених у цијелој држави, када бисмо се вратили начину живота прије КОВИД-19, због њих би већ тједан дана након изласка из изолације било стотину заражених, а након два тједна тисућу. Хрватска би већ у том тренутку морала започети нови циклус изолације јер највише што наш здравствени сустав може поднијети јест неколико тисућа заражених. Треба притом рачунати да је карантена доиста потребна када број заражених међу становништвом Хрватске досегне око тисућу. То је стога јер ће и свој идући корак, онај од тисућу према десет тисућа заражених, вирус моћи учинити скачући на укућане већ заражених док будемо у новој изолацији. Сваки већи број заражених од неколико тисућа могао би довести до прептерећења сустава здравства и недостатка респиратора за све оне којима су потребни. Дакле, када бисмо мјерама изолације које тренутно проводимо у Хрватској успјели сузбити заразу с неколико тисућа заражених натраг на само десетак те затим изашли из мјера изолације, имали бисмо највише два тједна нормалног живота прије новог дуљег боравка у изолацији.

Разумије се, то вриједи само ако тијеком ових тједана карантене не смислимо неки начин “суживота” с вирусом, гдје се он након изласка више не би ширио експоненцијално те бисмо ипак добили знатно више времена и релативно нормалнији живот од оваквог. Друга опција за властодршце западних земаља, сасвим супротна овој о обрани изолацијом, била је пустити вирус да се прошири и зарази значајан дио становништва. Бројни би грађани тако преболијевањем болести стекли имунитет. Због тога би, након неког времена, вирусу остајао све мањи број неотпорних људи на које би могао скакати. Зато би се почео ширити све спорије, док не бисмо стекли “имунитет крда”. Притом, с обзиром на то да против овог вируса за сада немамо ни лијекове ни цјепиво, требало би рачунати с већим бројем умрлих грађана, посебно оних старијих и с већ постојећим болестима, али би се живот наставио нормално и спасила би се економија. Ипак, и таква је стратегија била повезана с великим бројем ризика. Прво, нитко не успијева с довољном сигурношћу процијенити колико би људских живота овај вирус могао угрозити у најцрњим сценаријима, допусти ли му се слободно ширење. То је стога јер овај вирус убија не само изравно, заражавањем људи, већ и великом брзином ширења, чиме нагло ствара превише тешких случајева, а такођер и посредно, јер се преоптерећени сустав више не може скрбити за остале болеснике. С обзиром на то да увијек не знамо довољно прецизно колико људи се зарази вирусом и притом не показује значајне симптоме, тешко је одредити већ и изравне учинке вируса. Но, они би на разини цијелог становништва требали бити до 1% умрлих међу свим зараженима. Међутим, учинци повезани с брзином ширења и посредни учинци овога вируса знатно су опаснији од изравних, а то није нешто с чиме се често сусрећемо у медицини. Брзина стварања нових тешких случајева којима се затим не може помоћи због преоптерећења здравственог сустава чини већу опасност од овог вируса од саме заразе појединаца. Трећи повезани проблем јест то што посљедично преоптерећење сустава доводи на посредан начин и до даљњих жртава због неадекватног лијечења свих других болести. Због тога је изнимно тешко процијенити колика би доиста била цијена слободног ширења вируса међу становништвом.

Стратегија слободног ширења вируса врло је опасна јер нитко не може предвиђети ни мутирање вируса након што му се омогући размножавање у толиком броју људских носитеља. Неки би нови сојеви, начелно, могли постати још убојитији. Даљња опасност ове стратегије јест и та што чак и они малени постоци ризика за младе људе постају врло велики бројеви ако се заразе милијуни људи. Велик број релативно младих жртава у кратком времену сигурно би постао средишњом темом и подровао сваку дотадашњу потпору оваквом плану. Такођер, нитко још не може бити сасвим сигуран да ће имунитет на вирус стечен преболијевањем КОВИД-19 уопће бити трајан. И на крају, чак и да ова стратегија пуштања вируса у слободно ширење донекле и успије, иако уз знатне жртве, вирус ће наставити мутирати. Стога ће идуће сезоне, у свом новом кругу око свијета, вјеројатно поновно скраћивати људске животе јер имуност стечена прошле године можда више неће штитити, као што то не чини ни против грипе. Да би се итко међу властодршцима кладио да ће баш све ове непознанице заокренути у његову корист тијеком ширења вируса међу становништвом, морао бити доиста, доиста велики оптимист. Важан проблем код избора тога другог могућег пута, тј. допуштања вирусу да се шири, поновно је понашање људи. Наиме, чак и када би се објаснило план становништву и добило за њега подршку велике већине, ситуација у којој из тједна у тједан брзо расте број жртава, посебно у односу на државе које су у карантени, постајат ће становништву све мање прихватљива. Тако ће и у овом сценарију бити све теже одржавати одговорност и дисциплину потребне за очување економије. Kада схвате да би могли завршити на интензивној скрби, многи ће пронаћи изговоре како би се на дуље вријеме завукли у своје домове. Тада ће пропасти пословање многих твртки и број незапослених нагло порасти без обзира на то што се оваквим планом настојало спасити радна мјеста.

Закључно, и у првом и у другом могућем приступу овој кризи понашање становништва, које ће након неког времена у све значајнијој мјери почети одбијати судјеловање у оба плана, оно је што ће поткопати њихову досљедну проведбу. У првом ће случају негодовати због економских разлога, у другом из страха за свој живот и животе ближњих. То је лидерима земаља запада било прилично јасно, зато су многи међу њима убрзано тражили и неки свој, трећи приступ. Но, једино што би, сасвим сигурно, било још горе од ова два екстремна сценарија јест кренути у борбу с вирусом једним, па након неколико тједана промијенити мишљење и пријећи на други приступ. Досљедно придржавање првога рјешења барем би спасило максималан број људских живота, иако само привремено, али би притом знатно наштетио економији. Досљедно придржавање другог рјешења сачувало би економију и начин живота, али уз значајне жртве које је изнимно тешко процијенити. Но, крене ли се једним путем, па након неколико тједана пријеђе на други, тада ће сигурно страдати и економија, а и жртве ће бити прилично велике.

Дакле, владе су се суочиле с два наизглед врло лоша рјешења и трећим, средњим путем, који је био још и битно гори. Срећом, суочени с оваквим тешким изазовима тијеком повијести, људи су увијек показивали креативност и сналажљивост. Зато смо, вјеројатно, једина људска врста од њих барем десетак која је до данас уопће успјела преживјети. Најприје је Kина својим драстичним мјерама показала да се епидемија може сузбити унутар неколико тједана, а затим одржавати тињајућом. Идућа јако погођена држава била је Јужна Kореја, која је имала епидемију иза прве линије обране, но она је показала да се масовним тестирањем огромног броја људи може задржавати корак испред вируса умјесто стално каскати за њим. Уз њих, и Јапан, Сингапур и Хонг Kонг су низом мјера, које укључују врло активно тестирање и сталну изолацију заражених и њихових контаката на два тједна, уз разумне мјере социјалне изолације и дистанцирања, успјели постићи одређен суживот с вирусом без ризика да код њих “побјегне” у сасвим слободно ширење и експоненцијални раст, који би довео до превеликог броја тешко болесних у прекратком времену. Све што је потребно јест спријечити вирусу да се с једног зараженог прошири на двоје, троје или више здравих, већ га ограничити у брзини ширења на све могуће начине, тако да један заражени пренесе вирус на највише једног здравог. Тако ће требати живјети све док се не развије цјепиво, или барем први дјелотворни лијекови који би умањили потребу за интензивном скрби и респираторима за тешко обољеле.

Што то значи за Хрватску? Тренутно смо у фази “прве супресије вируса”, коју треба провести одлучно како би се довршила што брже. Циљ је с неколико тисућа смањити број заражених у нашој земљи на мање од стотину. Нитко не жели остати у изолацији нити дана дуље но што је то потребно, али због експоненцијалне нарави раста битно је и да број заражених након изолације не буде превелик, јер онда брзо може опет почети расти. Хрватска ће тада морати увести читав низ мјера којима ће се вирусу отежати ширење како би се број новозаражених из дана у дан одржавао на бројкама мањима од око стотину. Рачуница је притом једноставна: претпоставимо, једноставности ради, да ће број тешких случајева који требају респиратор бити око 5% од свих заражених. Уз то, допустимо да ће сватко требати респиратор на мјесец дана док не оздрави. Ако се сваког дана утврди нових 100 заражених, то ће тијеком мјесец дана значити 3000 с неким симптомима КОВИД-19. Међу њима, 5% ће имати тако тешке симптоме да ће требати респиратор, што је 150 особа тијеком мјесец дана. Kапацитети Хрватске су и знатно већи, али важно је оставити и значајну резерву. Наиме, прошири ли се вирус болницама или домовима умировљеника, тада удио заражених који ће требати респиратор неће више бити само 5%, већ можда и до 20% или 30%, па сваки такав инцидент може јако брзо преоптеретити наш здравствени сустав. Уз то, респиратори су потребни и обољелима од других болести у Хрватској, па би заКОВИД-19 њих око 500 морало бити довољно у свим плановима. Зато ће у “излазној стратегији” бити важно планирати стратегије “суживота” с вирусом гдје ћемо му на све начине отежавати ширење, али притом допуштати “тињајућу” заразу с двознаменкастим бројевима новозаражених свакога дана како би се свима тешко обољелима могла пружити адекватна скрб. Kако сада сачувати овако добре почетне резултате у борби с КОВИД-19 у Хрватској и што прије изаћи из карантене? Неколико је кључних задатака у предстојећим тједнима. Најприје, треба добро схватити да је ово епидемија. Све што треба имати на уму тијеком епидемије јест да морамо што боље знати тко је све заражен и тко није заражен, а затим стално активно физички одјељивати заражене од незаражених. Ако стално активно откривамо нове заражене тестирањем и стално их физички одјељујемо од незаражених, тада не можемо никако погријешити. Али, ако имамо прилику раздвојити заражене од незаражених, а пропустимо то учинити, тада ћемо врло вјеројатно с временом зажалити.