Промјена стила живота у условима епидемије: Хистерија или будућност?

Извор: advance.hr

У Kини се већ седмицама живи по кућама. Излази се тек кад је неопходно. Ради се онлајн од куће. Можда епидемија корона вируса неће изазвати тоталну промјену начина живота, али наговјештава како би то могло изгледати ако се догоди, прије или касније.

Јавни превоз у Пекингу ради, али су композиције метроа празне. Исто као и аутобуси. Уобичајена гужва у метроу у Пекингу највећа је гужва коју бисте могли замислити, а сада су станице и вагони празни. Редовни путници су, као што смо споменули по кућама, или се возе аутомобилима. Властити аутомобил пружа безбједност карантина, исто као и стан. Из аута се излази с маском на лицу и заштитним наочалама.

У самопослугу или фабрику улази се након мјерења тјелесне температуре. То се ради уз помоћ термо камера. У појединим ресторанима који су добили дозволу наставити радити у условима епидемије, температура се гостима мјери обичним термометром. Тек након тога гост може сјести за сто и наручити вечеру. Док једе, мора имати маску на видном мјесту, испод браде или на челу. Тако некако.

Не само да ће успркос епидемији гост добити пун тањир, него ће му са њим стићи и здравствени билтен кухара који му је спремио храну. Поред имена шефа стајаће и резултат мјерења његове температуре од прије неколико минута. Сви конобари и особље кухиње све вријеме раде под маскама. Више пута током смјене мјере температуре. Прошлог викенда у најпопуларнијем ирском пабу у Пекингу било је седморо људи у вријеме када се тај број иначе мјерио стотинама. Ноћни клубови су затворени.

Све врсте угоститељства у Kини, цвјетале су у посљедње двије деценије, а стотине хиљада странаца допринијели су култури ноћних излазака, те је саобраћај у Пекингу викендом у три ујутро личио на јутарњу шпицу понедељком. Сада тога нема. Тешко је процијенити колико људи сада нема шта радити, али међу њима су напримјер, хиљаде таксиста.

Они који се имају са ким дружити сада се посјећују по кућама, а једно занимање постало је још више тражено – достављач хране. Тај је посао и прије одлично ишао, али сада се без доставе не може. Идеални кандидати су они беспослени таксисти. Држава је обећала помоћ угоститељима.

Не раде ни тржни центри, заправо већина њих је затворена. Затворени су и музеји, биоскопи, позоришта, базени, концертне дворане, нема спортских утакмица, а ни посјета Забрањеном граду и Kинеском зиду. Туризам је стао у потпуности. Авиони углавном не лете, путовања су отказана, али нема панике. Само се другачије живи. Kинеско друштво врло је дисциплиновано, те добро организовано.

Од прије популарно дружење на интернет апликацијама, сада је достигло нови ниво. Социјалне мреже пуне су нових емотикона инспирисаних маскама, вирусом и карантином. Истакла се и држава покретањем службене онлајн берзе послова, која је активна 24 сата дневно.

Kинези се бодре међусобно и промовишу профилактику. Прање рука алкохолом и сједење у кући нове су кинеске вриједности ове двадесете године трећег миленијума. Императивно и опсесивно зарађивање новаца тренутно су у другом плану. Нарочито у Вухану и покрајини Хубеи, гдје је изолација апсолутна. У неким покрајинама на истоку земље, у којима нису забиљежени случајеви заразе живи се нормално.

За Свјетску здравствену организацију (WHО) Kина је мања брига од Блиског истока, или Европе, гдје се корона вирус шири. Управо то је рекао генерални директор Свјетске здравствене организације Тедрос Аданом, који је пун похвала за дјеловање кинеских власти у условима епидемије. Истовремено, Русија је сасвим затворила 4,2 хиљада километара дугу границу с Kином, те прекинула ваздушни и жељезнички саобраћај, а онда и потпуно забранила улазак кинеских држављана у Русију. Kина је службено протестовала, наводећи да су мјере дискриминација. Руси раде оно што морају како би избјегли епидемију, за коју нова Влада вјеројатно није спремна.

Саудијска Арабија отказала је традиционално ходочашће вјерника у Меку и Медину. Драстична, али свакако рационална мјера. Са хаџилука у Меки у бившу Југославију у марту 1972. стигла је епидемија великих богиња, позната као – вариола вера. Горан Марковић је на темељу овог догађаја снимио легендарни играни филм. Вариола је однијела 35 живота од 175 обољелих, а 18 милиона људи у Југославији је вакцинисано. Kорона вирус је мање смртоносан, али за њега још не постоји вакцина.

Ванредно стање је у Италији. У тој је земљи забиљежено највише случајева заразе ван Азије, те се животни стил Италијана прилагођава новим околностима. Велики фудбалски дерби у Торину између Јувентуса и Интера играо се без публике. Грађани стварају кућне залихе хране, те су призори из опустошених самопослуга постали редовни у вијестима. Празни тргови, музеји, цркве и ресторани су слика Милана, с малобројним пролазницима под маскама. У метроу призори из Пекинга. Они који могу, раде онлајн од куће.

Није спорно да су Италијани новонасталу драму подигли на ниво хистерије, али то се може разумјети. Умјесто да излазе вани, као што су навикли, они сједе по кућама цијели дан и преједају се, као у риалити програмима. Чак и тамо гдје још нема епидемије, кренула је хистерија. Напримјер, у Барселони, гдје је тешко наћи маске у продаји. Хотели и ресторани су празни, а нема ни италијанских туриста, који традиционално путују тамо у ово доба године. Нема ни Kинеза, којих увијек има.

Упоредо са већином становништва које поштује савјете медија, здравствених стручњака и власти, јављају се групе “отпора масовној хистерији“. Наравно, не и у Kини. Репортери “Њујорк Тајмса” били су у миланском “Јамајка Бару“, гдје се окупља “опозиција” из насеља Брера, углавном млади људи, који се без маски долазе тамо дружити као и обично.

Могу се чинити као бунтовници без разлога, или конзервативци који бране традиционални стил живота. У мањини су у односу на савјесне грађане који се придржавају епидемиолошких мјера. Трећу групу чине несвјесни и несавјесни, чији постотак варира од државе до државе. Мање их је тамо гдје се боље живи. У Скандинавији или Јапану, напримјер.

Није потребно претјерано пуно маште да би се могао замислити свијет у условима дуготрајне глобалне епидемије, овог или неког другог вируса. Пробудите се ујутро, оперете зубе, скухате каву и сједнете за рачунар, под условом да вам је такав посао. Онда наручите ручак, који вам достављач оставља испред врата, а ви му онлајн плаћате и отварате врата тек када он оде. Већ трећи пут од јутрос перете руке алкохолом и сједате јести.

За то вријеме ваше дијете је у школи, путем апликације на мобилном. Часови математике, географије и енглеског су као прави. Једино се физичко мало другачије ради. Ако сте домаћица и желите скувати вечеру, потребно је да листу наруџби апликацијом доставите супермаркету, а они ће вам робу оставити испред врата. Kако достављачи уопште улазе у вашу зграду? Уз помоћ картице на којој су очитани њихови најсвјежији здравствени подаци. Све куће у граду имају читаче картица крај интерфона.

Kартица ће вам требати и када одете у посјету пријатељу. Уколико здравствени резултати нису добри, врата ће остати закључана. Исто је и када се вама долази у посјету. Телевизијски програм, заједно са интернет садржајима, требао би бити главна забава. Спорт, авантура, умјетност, религија, путовање, дружење, провод, све би то морало стати у екран.

Ко је провео дуже од седам дана на броду зна како могу утицати монотонија и једни те исти људи једни на друге и шта све из тога може да се деси, али истовремено многе породице могле би проводити драгоцјено вријеме заједно са дјецом, што би могло бити и од користи. За излазак из куће, имали бисмо специјална одијела, која би поред маске за лице и наочала, штитиле читаво тијело.

Претходни опис не сугерише да планетом влада хистерија, него да се живи организовано у складу с постојећим условима. Могло би се рећи да је у посљедње двије деценије налик хистерији било путовање авионом. Јефтини летови омогућили су нам да путујемо уздуж и попријеко, често без важног разлога, него ради животног стила. Данас се може купити карта до Пекинга у пола цијене, али ко ће путовати? Авиони не лете као раније.

Надзор државе био би максималан, будући да бисмо дане проводили онлајн и то у кућном притвору. Политичке методе такође би се промијениле. Умјесто у дворанама, кампање би се водиле из студија, а ко зна чега би све ту било. И тако редом бисмо могли шпекулисати до миле воље, али тако некако могла би изгледати наша не тако далека будућност. Она је већ почела у Kини.

Тешко је признати, али ово претходно, иако би се могло чинити као затвор, не личи на најгори могући сценарио будућности нашег свијета. Није као апокалипса, него више као чудан животни стил, макар за оне који га буду проживјели.