Не бојте се никога, знање и част ће увијек побиједити

Извор: Директ портал

Петар Kарадеглија из Требиња ових дана пакује кофере и ускоро одлази на свој први посао. Неће далеко, тек до Бањалуке у једну приватну фирму у којој су га примјетили на студентској пракси. Нису га, додуше, запазили само у тој фирми већ и на факултету, јер је четири године заредом проглашаван најбољим студентом своје генерације на Машинском факултету Универзитета у Источном Сарајеву.

Овај двадесеттрогодишњи младић дипломирао је прије десетак дана на смјеру „Производно машинство“ с просјеком оцјена 9,0. Добитник је и Плакете Универзитета у Источном Сарајеву. Сва признања, али и жеља да своје знање и даље надограђује били су дио одлуке да упише и мастер студије.

Један је од ријетких младих људи који није морао да чека свој ред на бироу за запошљавање. Пошто се све брзо одиграло, Петар још сумира утиске. Не може сакрити срећу због чињенице да су му се четворогодишњи предани рад и посвећеност исплатили и да је његово знање некоме и те како потребно.

„У овом тренутку веома сам задовољан, јер све је више младих људи који тешко долазе до посла и који за то чекају неколико година. Међутим, морам нагласити и то да млади морају да улажу у своје знање како би то неко препознао. Морају у себи да пробуде свијест о томе да они могу својим залагањем да допринесу, не само себи, него читавој нацији, јер на тај начин градимо здраво друштво које ће бит за примјер свима“, увјерен је овај млади човјек.

Да би били успјешни студенти и добри људи, Петар вјерује да је потребно зацртати свој циљ и њему стремити. Његов, међутим, није био да има најбоље оцјене и буде најбољи студент. То је дошло тек спонтано. Но, имао је љубав према свему што је имало везе са машинством и циљ да о томе сазна што више.

„У току полагања испита увијек сам био спреман да се ухватим у коштац са свим оним што је другима можда представљало проблем. Никада на испит нисам излазио неспреман, или како то студенти воле жаргонски да кажу туристички. Увијек од себе треба да извучемо максимум и на неки начин да тестирамо себе у смислу колико ми то заиста можемо да урадимо добро. Увијек сам гајио љубав према стварима који имају било каквог додира са машинством, због чега сам на крају и уписао тај факултет“, каже Петар.

Одлазак није рјешење

Свјестан је да завршетак факултета не значи и крај професионалног развоја, већ напротив, изазов да истражује области које су му биле непознаница. За Петра одлазак из БиХ није била опција, јер вјерује да ова земља може да буде добра, чак и боља од других.

„Моје знање би се можда брже развијало у неким земљама које имају модернију технологију и боље услове за напредак. Проблем наше омладине, па чак и људи у средњим годинама, јесте то што нису ни свјесни каквим богатствима располажемо. Поставља се питање, па зашто се онда око нас толико отимају ако ничему не служимо и ништа не знамо? Мени је мало жао кад чујем младе људе који само сањају иностранство, а нису ни покушали да дају свој максимум овдје. Ово је уједно и порука младима да узму ствари у своје руке, да се не боје никога, јер знање и част увијек побиједе“, сигуран је он.

Прошле године имао је прилику да оде у студијску посјету у Њемачку, на Универзитет Дуисбург-Ессен гдје је са колегама учествовао на различитим сесијама из области бизниса.

„Поред нас, догађају су приствовали и студенти из Русије и Албаније. Приликом те посјете наши студенти су бриљирали у свим пољима и на тај начин смо доказали да можемо да се носимо са највећим изазовима који се пред нас постављају. Такође, желим истаћи да нам је та посјета помогла да одређену праксу, коју су примјењивали еминентни професори на њиховим универзитетима, имплементујемо у оквиру нашег програма школовања. Оно што је битно јесте да добре примјере пласирамо у своје друштво, па макар ти примјери били и туђи“, каже Петар.

Машинац није у плавом мантилу умазаних руку

Kада сумира четверогодишње искуство на студијама, Петар може рећи да простора за напредак у образовном систему БиХ и те како има.

„Kада су у питању технички факултети недостаје више стручне праксе која ће на неки начин опређелити студента чиме он жели да се бави у будућности. Многи студенти не знају чиме би вољели да се баве након завршетка студија. Проблем је у томе што нису довољно информисани о томе шта им то пружа наша привреда. Kонкретно, у нашем друштву још увијек влада мишљење и слика да је један машинац у плавом мантилу умазаних руку до лаката. То није тако данас, машинска струка је доста напредовала и пружа знатно више праваца за усавршавање“, закључује Петар за „Директ“.