Опис Сарајева и Лукавице из 1867.

Аутор: ФИЛТЕР/А.К.

Игњат Сопрон (1820.-1894.) био је штампар и публициста из Земуна. Њемачког порекла, штампарском занату се учио у Новом Саду, Пешти и Бечу. За српску културу је посебно значајан јер су се у његовој штампарији штампала нека од најважнијих дјела српске књижевности настала половином 19. вијека. На позив турске владе, прешао је у Сарајево 1865. године гдје је издавао листове Босна и  Босански вјесник. У Земун се вратио 1868. и ту је наставио своју штампарску и издавачку дјелатност. Уређивао је Земунски гласник  и издавао је листове Semliner Grenzbote и Semliner Wochenblatt.

У првим бројевима Земунског гласника из 1867. налази се серија чланака под називом Сарајевске слике. У њима се налазе занимљиви описи дијелова Сарајева,а међу њима и један од најстаријих описа Лукавице.

Сарајевске слике

Ове слике, што ћу их овде читаоцима у простом виду показати, вадим из мојих бележака. Ту су описи онога, што сам видео, што сам чуо и доживео, ту су посматрања моја појединих предмета онако како ми се у оном часу показаше. Прошлост треба да је огледало садашњости, које ће ју својим одсјајком осветљавати. Још морам напоменути да су ове слике верне и истините, да је у њима јасно одвојена светлост од сенке. Али нека ми се не замери, што их не обучем баш у најживљу боју. Та ту се иште особит дар за тако описивање и казивање онога, што осећамо, а ја се њиме не могу похвалити.

Пасја махала

Почнимо наша посматрања одмах од оне стране вароши, која се далеко тамо пружа на предбрежја Требевића. Она се зове „пасја махала,” и то је најузвишенији део Сарајева, од прилике 1800 стопа изнад мора. Ту живи само сиротиња, занатлије и надничари. Куће су јадне, сокаци узацки и криви, а џамије све од дрвета, па и мунари њихови, с тога и изгледају као дрвени димњаци. Само две или три мунаре од камена и с лимом на врху могу се видети у тој страни Сарајева. У „пасјој махали” живеше некада Хришћани, с тога су је и назвали тако. А то ћемо и по другим местима у Босни наћи, као нпр. у Фочи. Сада живе у „пасјој махали” само мухамеданци, али се и сада зове тако. И у овом случају колико је пута историја постала иронија променом ствари. Хришћани оставише „пасју махалу” због насиља. Они су управо с тога сагнани у дол, како би са свих страна били Турцима опкољени и мотрени, а сада је тај део Сарајева, где Срби живе најлепши. Наравно онда није нико ни мислио на то, и онда су хтели само, да одважан човек, који би се хтео светити мучитељима својим, не може лако умаћи. Шума од памтивека покриваше онда још сада са свим голи Требевић, у којој се сакриваху хајдуци, када се још врзоше са свим око Сарајева. Неколико јуначки скокова требало је онда од „пасје махале” до шуме, а унутра не смијаше нико за бегунцом, јер хајдук иза грма или стене моли своју дугу пушку да га не слаже, а за око ни молити неће; ту нема никоме помоћи. Гора беше, па и сада је још где-где слободна земља тих дивљих синова. Које тражио заштите у њој је нашао.

Саборна црква у изградњи

У царевој махали и у другим Сокацима што се с њом састају наћи ће те више духанџија, бербера и бакала, а ту је и чаршија кантарџије, но прави промет је на оној страни Миљацке. Преко те речице има три каменита моста, сваки од пет сводова, а осим њих има још више дрвени. Царевом и Латинском ћупријом иде се управо на средиште трговачког промета, у чаршију, која је многим сокацима испресецана. Сваки сокак има своје име. Укупна чаршија заузима знатан део оностране равнице, као и онај што се западно с њиме сучељава. Ту су већином куће отмених Срба. Ту су двокатнице једна до друге с лицем на сокак. Тако је и испред Ташлихана и ниже у Алипашиној махали. У тој махали види се нека знатна грађевина. Види се по скелама, да се око ње још ради, али је већ под кровом, над којим се пет кубета дижу, од којих је онај у среди велики по византијском стилу. То ће кубе и саму мунару ХусреФ-бегове џамије надвисити, која је до данас највиша у Сарајеву. То је та нова црква српска, око које нећ више година раде. Зидар је неки самоук, нишлија, који је и Смедеревачку цркву зидао. Стара српска црква не види се с нашег гледишта: она је знатно, ниско здање и налази се на Вароши на подножју онога горскога изданка, који се с оне стране равници ограничи. На том огронку лежи митрополитов конак и дивотан је поглед на Сарајево и удаљено Сарајевеко поље са прозора тога конака. Одмах до нове цркве диже се бандера рускога конзула, у истоме правцу само мало даље и италијанска и француска. Мало ближе види се на Миљацки мали торончић са дрвеним кровом и крстом горе. То је католичка црква, а махала, у којој они живе, зове се Латинлук.

Махмуд пашин конак на Горици

До Али-пашине џамије с оне стране Кошаве пружа се једна махала, има и једна дрвена џамија има ту. То је циганска махала, која се скоро до подножја оне хумке пружа, на којој турбе стоји. Та се хумка зове Горица и одатле је веома леп поглед. С тога и долазе тамо многи у шетњу. Особито лепо изгледа одатле горостасни Требевић, одакле му се и врх угледати може. У почетку четрдесете године нашега столећа сазида себи један од везира по имену Махмуд-паша, који је с особитом енергијом реФорме уводити хтео, на истој Горици конак, па подигне и неке бедеме за топове против вароши. Њему се Сарајево тако допаде , да је хтео ту седити место у Травнику. Али је адет био, да царски намесник у Босни само три дана сме у Сарајеву седети, па ако четвртога дана не оде, Сарајлије га пети дан силом отерају. Но кад је Махмуд-паша обећао, да ће поштовати стари адет, допусте му да зида конак на Горици. Сад да ли је он то радио, што му се предел допао или што је то била згодна војничка тачка супрот Сарајева, то се не зна. Али се с тиме не задовољише Сарајлије и они би још за време грађења стали везирову послу на пут, да не беше оних топова и војника у узаним чакширама. Но једне ноћи, кад са свим тихо беше, а и војника је мало било, плану на један пут на Горици. Конак везиров букну у пламену, и изгоре до темеља. После га не обновише и сада се виде још само где где јаруге , где некада везиров конак стајаше.

Опис Лукавице

Ево нас најпосле опет на оној тачци, са које почесмо посматрање наше. Још да споменемо само у кратко љупку Лукавицу, долину, која се од Требевића западно пружа, и која се после по сахата хода са сарајевским пољем спаја. Она повећа зграда на потоку то је пивара, а она друга нови млин, који Сарајево с финим брашном снабдева. Оба подузећа први су покушаји у индустрији. Надајмо се, да ће се и друге гране развити, док само оживи радња, јер Босна је богата и шумама и рекама и рудама и сваким природним даром, што обећава сјајну будућност индустрије.