САРАЈЕВО: Стара црква – чувар православља у смутним временима

Извор: Срна

Стара црква је прије осам вијекова ушла у састав тадашње Дабарске епископије, коју је основао Свети Сава, и тај континуитет има непрекидно до сада, када дјелује у оквиру Митрополије дабробосанске. Без обзира на малобројне Србе који живе Сарајеву, током цијеле године изузетно је посјећена

Стара православна црква у Сарајеву кроз историју је била и остала духовни центар српског народа – и у вријеме Османског царства, и Аустроугарске, и НДХ, и комунизма, изјавио је Срни старјешина ове цркве протојереј Велимир Дивљановић.

“Стара црква је чувала светосавље и православље у свим тешким и за Србе смутним временима. Постала је бисер у Сарајеву”, истиче Дивљановић.

Вјерници и сви остали народи који долазе као туристи у овај град диве се овој светињи у срцу Башчаршије.

Иако у народу позната као Црква Свете Текле, она је посвећена Светим архангелима Михаилу и Гаврилу.

НАKОН ПРОВАЛЕ ВАРВАРА У 5. ВИЈЕKУ, СТАРУ РИМСKУ ЗГРАДУ ПРЕПРАВИЛИ ХРИШЋАНИ

Стара црква се кроз историју мијењала, али је, ипак, сачувала изворни изглед због чега је јединствена не само у БиХ, него и шире у Српској православној цркви, напомиње старјешина Цркве.

То говори о њеној дубокој старости, али околности њеног настанка и вријеме изградње и даље су под велом тајне.

“Послије провале варвара и борбе са њима у петом и шестом вијеку остала је запуштена римска зграда крај пута, коју су ускоро стари хришћани преправили у цркву. Ове нове становнике растјерали су у седмом вијеку Словени и црква је остала запуштена. Тада је још имала дрвени кров и дрвене хоризонталне стропове умјесто сводова. Покрштени Словени су запуштену цркву поправили на истим темељима и у истом облику. То је могло бити у деветом или 10. вијеку, јер је покрштавање Словена ишло доста споро”, наводи Дивљановић.

Он додаје да је Стара црква страдала више пута кроз историју, нарочито од пожара. Поправљана је 1730, 1751, 1793, 1800, 1821. и 1841. године. Визуелно је остала готово непромијењена све до 1883, када је добила зидани звоник са западне стране, прича Дивљановић.

“На основу цариградских дефтера из 1485. и 1489. године може се претпоставити да је у то вријеме постојала црква у Сарајеву. У првом дефтеру се каже да Сарајево има 42 муслиманске куће, 103 хришћанске и осам дубровачких. Вјероватно је то првобитно хришћанско бројно насеље имало богомољу. У другом дефтеру се помиње Ђуро, син поповски, што указује на чињеницу да је у Сарајеву у то вријеме био свештеник, а самим тим и црква”, истиче Дивљановић.

Црква је добрим дијелом укопана у земљу, што свједочи о њеној старости, али и о амбијенту и друштвеним приликама у којима је или грађена или обнављана.

Дивљановић напомиње да је приликом поправке 1730. године урађено горње одјељење – женска црква.

“Мали олтар у источном дијелу сјеверног брода начињен је 1730. или 1849. године и посвећен је празнику Покрова Пресвете Богородице, што је још једна специфичност ове цркве. Црквена авлија је одувијек била ограђена високим зидовима, као што је то случај и данас”, говори Дивљановић.

МОШТИ СВЕТЕ ТЕKЛЕ

У Храму Светих архангела Михаила и Гаврила чува се дио моштију Свете првомученице и равноапостолне Текле – њена десна рука, коју је Свети Сава донио из Антиохије у Србију са поклоничког путовања. Kасније је патријарх српски Арсеније Четврти Јовановић поклонио 1730. године Српској православној цркви у Сарајеву.

“Руку свете Текле носио је митрополит сарајевски Сава Kосановић у Русију 1873. године и дао да се за њу изради бисерно камена рукавица, која је и данас краси. Данас се мошти чувају у храму у посебном кивоту израђеном у дуборезу у облику цркве, са урезаним иконама које приказују мотиве њених чудесних подвига – рад Бранка Шотре из 1939. године”, истиче Дивљановић.

Први који је поклонио мошти Старој цркви био је митрополит Христофор, који је 1671. године даровао цркви чланак прста Светог Јакова Персијанина. Недавно су мошти овог угодника Божијег почеле да точе свето миро, наводи Дивљановић.

МОШТИМА МЛАДЕНЦА ПОKЛАЊАЈУ СЕ И САРАЈЕВСKИ МУСЛИМАНИ

У Старој православној цркви посебно мјесто заузимају мошти младенца /једномјесечне бебе/. Дивљановић напомиње да је познат велики број чуда која су се десила пред овом светињом.

“Kулт поштовања ових моштију је веома развијен. Моштима се, осим православних Срба, дуги низ деценија поклањају и сарајевски муслимани. Међу вјерницима који долазе на поклоњење овим светим моштима су и жене које не могу да имају дјецу”, прича Дивљановић.

Иако су јако поштоване, није сачуван било какав запис који би говорио о поријеклу ових светих моштију.

Велика посјећеност буде на празник Свете Текле када се износи њена десна рука на цјеливање. Посебно буде лијепо и за Бадње вече током традиционалног налагања бадњака у порти храма. То је, каже он, незаборавно искуство како за ђецу која могу виђети мале јагањце који се доносе за тај дан, тако и за одрасле који то вече воле да проведу у Старој цркви уз чашу куваног вина и дружење.

“У љетним данима може се сједити у порти испод тријема и винове лозе. Ту је дрво кивија коме се сви чуде како рађа и успијева овђе на оваквој клими”, наглашава Дивљановић.

Некада је у цркви било много више обреда, људи су се крштавали, вјенчавали, а сада буде свега по неколико крштења годишње и једно-два вјенчања.

Ипак, поручује Дивљановић, ова светиња живи и живјеће, ако Бог да, још дуго.