Opis Sarajeva i Lukavice iz 1867.

Autor: FILTER/A.K.

Ignjat Sopron (1820.-1894.) bio je štampar i publicista iz Zemuna. Njemačkog porekla, štamparskom zanatu se učio u Novom Sadu, Pešti i Beču. Za srpsku kulturu je posebno značajan jer su se u njegovoj štampariji štampala neka od najvažnijih djela srpske književnosti nastala polovinom 19. vijeka. Na poziv turske vlade, prešao je u Sarajevo 1865. godine gdje je izdavao listove Bosna i  Bosanski vjesnik. U Zemun se vratio 1868. i tu je nastavio svoju štamparsku i izdavačku djelatnost. Uređivao je Zemunski glasnik  i izdavao je listove Semliner Grenzbote i Semliner Wochenblatt.

U prvim brojevima Zemunskog glasnika iz 1867. nalazi se serija članaka pod nazivom Sarajevske slike. U njima se nalaze zanimljivi opisi dijelova Sarajeva,a među njima i jedan od najstarijih opisa Lukavice.

Sarajevske slike

Ove slike, što ću ih ovde čitaocima u prostom vidu pokazati, vadim iz mojih beležaka. Tu su opisi onoga, što sam video, što sam čuo i doživeo, tu su posmatranja moja pojedinih predmeta onako kako mi se u onom času pokazaše. Prošlost treba da je ogledalo sadašnjosti, koje će ju svojim odsjajkom osvetljavati. Još moram napomenuti da su ove slike verne i istinite, da je u njima jasno odvojena svetlost od senke. Ali neka mi se ne zameri, što ih ne obučem baš u najživlju boju. Ta tu se ište osobit dar za tako opisivanje i kazivanje onoga, što osećamo, a ja se njime ne mogu pohvaliti.

Pasja mahala

Počnimo naša posmatranja odmah od one strane varoši, koja se daleko tamo pruža na predbrežja Trebevića. Ona se zove „pasja mahala,” i to je najuzvišeniji deo Sarajeva, od prilike 1800 stopa iznad mora. Tu živi samo sirotinja, zanatlije i nadničari. Kuće su jadne, sokaci uzacki i krivi, a džamije sve od drveta, pa i munari njihovi, s toga i izgledaju kao drveni dimnjaci. Samo dve ili tri munare od kamena i s limom na vrhu mogu se videti u toj strani Sarajeva. U „pasjoj mahali” živeše nekada Hrišćani, s toga su je i nazvali tako. A to ćemo i po drugim mestima u Bosni naći, kao npr. u Foči. Sada žive u „pasjoj mahali” samo muhamedanci, ali se i sada zove tako. I u ovom slučaju koliko je puta istorija postala ironija promenom stvari. Hrišćani ostaviše „pasju mahalu” zbog nasilja. Oni su upravo s toga sagnani u dol, kako bi sa svih strana bili Turcima opkoljeni i motreni, a sada je taj deo Sarajeva, gde Srbi žive najlepši. Naravno onda nije niko ni mislio na to, i onda su hteli samo, da odvažan čovek, koji bi se hteo svetiti mučiteljima svojim, ne može lako umaći. Šuma od pamtiveka pokrivaše onda još sada sa svim goli Trebević, u kojoj se sakrivahu hajduci, kada se još vrzoše sa svim oko Sarajeva. Nekoliko junački skokova trebalo je onda od „pasje mahale” do šume, a unutra ne smijaše niko za beguncom, jer hajduk iza grma ili stene moli svoju dugu pušku da ga ne slaže, a za oko ni moliti neće; tu nema nikome pomoći. Gora beše, pa i sada je još gde-gde slobodna zemlja tih divljih sinova. Koje tražio zaštite u njoj je našao.

Saborna crkva u izgradnji

U carevoj mahali i u drugim Sokacima što se s njom sastaju naći će te više duhandžija, berbera i bakala, a tu je i čaršija kantardžije, no pravi promet je na onoj strani Miljacke. Preko te rečice ima tri kamenita mosta, svaki od pet svodova, a osim njih ima još više drveni. Carevom i Latinskom ćuprijom ide se upravo na središte trgovačkog prometa, u čaršiju, koja je mnogim sokacima ispresecana. Svaki sokak ima svoje ime. Ukupna čaršija zauzima znatan deo onostrane ravnice, kao i onaj što se zapadno s njime sučeljava. Tu su većinom kuće otmenih Srba. Tu su dvokatnice jedna do druge s licem na sokak. Tako je i ispred Tašlihana i niže u Alipašinoj mahali. U toj mahali vidi se neka znatna građevina. Vidi se po skelama, da se oko nje još radi, ali je već pod krovom, nad kojim se pet kubeta dižu, od kojih je onaj u sredi veliki po vizantijskom stilu. To će kube i samu munaru HusreF-begove džamije nadvisiti, koja je do danas najviša u Sarajevu. To je ta nova crkva srpska, oko koje neć više godina rade. Zidar je neki samouk, nišlija, koji je i Smederevačku crkvu zidao. Stara srpska crkva ne vidi se s našeg gledišta: ona je znatno, nisko zdanje i nalazi se na Varoši na podnožju onoga gorskoga izdanka, koji se s one strane ravnici ograniči. Na tom ogronku leži mitropolitov konak i divotan je pogled na Sarajevo i udaljeno Sarajeveko polje sa prozora toga konaka. Odmah do nove crkve diže se bandera ruskoga konzula, u istome pravcu samo malo dalje i italijanska i francuska. Malo bliže vidi se na Miljacki mali torončić sa drvenim krovom i krstom gore. To je katolička crkva, a mahala, u kojoj oni žive, zove se Latinluk.

Mahmud pašin konak na Gorici

Do Ali-pašine džamije s one strane Košave pruža se jedna mahala, ima i jedna drvena džamija ima tu. To je ciganska mahala, koja se skoro do podnožja one humke pruža, na kojoj turbe stoji. Ta se humka zove Gorica i odatle je veoma lep pogled. S toga i dolaze tamo mnogi u šetnju. Osobito lepo izgleda odatle gorostasni Trebević, odakle mu se i vrh ugledati može. U početku četrdesete godine našega stoleća sazida sebi jedan od vezira po imenu Mahmud-paša, koji je s osobitom energijom reForme uvoditi hteo, na istoj Gorici konak, pa podigne i neke bedeme za topove protiv varoši. Njemu se Sarajevo tako dopade , da je hteo tu sediti mesto u Travniku. Ali je adet bio, da carski namesnik u Bosni samo tri dana sme u Sarajevu sedeti, pa ako četvrtoga dana ne ode, Sarajlije ga peti dan silom oteraju. No kad je Mahmud-paša obećao, da će poštovati stari adet, dopuste mu da zida konak na Gorici. Sad da li je on to radio, što mu se predel dopao ili što je to bila zgodna vojnička tačka suprot Sarajeva, to se ne zna. Ali se s time ne zadovoljiše Sarajlije i oni bi još za vreme građenja stali vezirovu poslu na put, da ne beše onih topova i vojnika u uzanim čakširama. No jedne noći, kad sa svim tiho beše, a i vojnika je malo bilo, planu na jedan put na Gorici. Konak vezirov buknu u plamenu, i izgore do temelja. Posle ga ne obnoviše i sada se vide još samo gde gde jaruge , gde nekada vezirov konak stajaše.

Opis Lukavice

Evo nas najposle opet na onoj tačci, sa koje počesmo posmatranje naše. Još da spomenemo samo u kratko ljupku Lukavicu, dolinu, koja se od Trebevića zapadno pruža, i koja se posle po sahata hoda sa sarajevskim poljem spaja. Ona poveća zgrada na potoku to je pivara, a ona druga novi mlin, koji Sarajevo s finim brašnom snabdeva. Oba poduzeća prvi su pokušaji u industriji. Nadajmo se, da će se i druge grane razviti, dok samo oživi radnja, jer Bosna je bogata i šumama i rekama i rudama i svakim prirodnim darom, što obećava sjajnu budućnost industrije.