Љубиша Мајдов, најуспјешнији српски џудо тренер: Немању патриотизам води ка медаљама

Извор: Глас Српске

Љубиша Мајдов је најтрофејнији српски џудо тренер свих времена. Заједно са синовима Стефаном и Немањом пише историју српског џуда, а све је почело са великом жељом на тавану породичне куће, гдје је направио салу за тренинг и основао клуб Рандори.

Признање за најбољег тренера Европе добио је 2018. године, док је признање за најбољег тренера Републике Српске добио на Избору десет најбољих спортиста РС. Као тренер стигао је до свих могућих медаља, а још је једино остало да дође до олимпијске, за шта ће прилику имати идуће године у Токију јер је Немања изборио норму за највећи спортски догађај на планети.

Како проживљавате Немањине борбе?

МАЈДОВ: Мало другачије него што други мисле. Не могу тачно да опишем то што осјећам док траје борба, јер то је нека мјешавина осјећања и нисам преемотиван, за разлику од моје супруге. Покушам да више будем тренер него отац, да искључим емоције јер оне знају да покваре ситуацију.

Шта му говорите током борбе?

МАЈДОВ: Гледам да ли је борба кренула правим током, да ли треба да мијењамо тактику, да ли добро ради оно што смо договорили. Ако ситуација није повољна за нас, онда мијењамо план борбе и увијек имамо план два, план три и план четири. Водим рачуна о преосталом времену, односно има ли довољно времена за неке технике јер ако се спетљате и паднете, онда је ту обично крај.

Како се спремате за меч?

МАЈДОВ: Заједно сједимо и гледамо борбе свих такмичара, то јест начин на који раде своје борбе. Један такмичар не ради увијек исто, већ мијења стил борбе па се некад мораш и прилагођавати, потом разоружати и “убити”.

Шта радите непосредно пред почетак меча?

МАЈДОВ: Имамо своје ритуале и обично су везани за мотивацију. Знам често да му кажем да ако он пада, падамо сви заједно – породица, клуб, држава… Кажем му ко ће ако нећеш ти, те га подсјетим на нашу славну историју и кажем да замисли да је на Кошарама да брани земљу и све нас. Тима га соколим јер смо ријетки спортисти који су добили титуле српских витезова од удружења из Руме, па тако морамо и да се понашамо. Патриотизам је изнад свега и Немања је један од ријетких који рањен иде на мечеве и доказао је да такав може много да постигне, док би други одустали. Најмлађи је првак БиХ и Србије, први је шампион свијета из Србије, први који је освојио медаљу на завршном мастерсу. За њега се вежу те прве ствари којима он улази у историју, што му даје додатни мотив.

Ко доноси одлуку да ли ће се борити након опоравка од повреде?

МАЈДОВ: Моје размишљање је да ће Бог одредити пут и за све ће се побринути. Шта ће бити, биће и нећемо много да калкулишемо, мада смо свјесни ризика који преузимамо. Нема оправдања попут не могу, нећу, нисам спреман, него идемо на врх, што је једна од мотивација.

Који је преломни тренутак у Немањиној каријери, односно када се видјело да има квалитет за врх свјетског џуда?

МАЈДОВ: То је било у Загребу 2011. године. Тада смо боравили у кампу и имао је спаринге са руским џудистом, а након што га је побиједио, сав срећан је дотрчао да ми то каже. Вјерујем да је то био тренутак када смо схватили да има материјала да направи нешто више. Касније је само наставио са побједама.

Јесте ли вјеровали да ће доћи на сам свјетски врх?

МАЈДОВ: Реално гледајући, било је тешко нешто тако прогнозирати, мада смо се потајно надали. Почели смо у скромним условима, за разлику од осталих велесила и успјели да догурамо до врха. Прича је проста, колико радиш, толико ћеш да наплатиш. Трудимо се много, тренирамо на Јахорини да будемо испред свих. На том путу имамо помоћ доктора Александра Јаковљевића, као и Мастер физикала у Источном Сарајеву, подршку Олимпијског комитета Србије, Црвене звезде и Џудо савеза Србије.

Која Вам је Немањина медаља најдража?

МАЈДОВ: Генерално све, мада је злато са Свјетског првенства 2017. посебна прича. Немања се тада попео на кров свијета и то након седам мечева, а такмичење је тада први пут трајало толико дуго. Посебно сам поносан и на медаљу, односно медаље са Европског јуниорског првенства, када су Стефан и Немања заједно били на побједничком постољу, што се први пут десило у историји да су два брата на постољу.

Послије доста година рада клуба, силних тренинга, такмичења, путовања, борби… можете ли израчунати колико сте новца уложили до сада?

МАЈДОВ: Човјек прави кућу па не може рећи колико је пара потрошио, а камоли ово што смо до сада урадили. Није ми жао и 90 одсто тога ми се враћа, мада не бих жалио ни да нисам успио. Да сам чекао да ми неко дође и помогне, никада ни бисмо постигли овај успјех. Најбитније је да сам дјецу склонио са улице, као и многе који тренирају у Рандорију, те вјерујем да је боље улагати у спорт него те паре касније давати за лијечење у комунама.

Колико је тешко одморан стићи на такмичења широм свијета?

МАЈДОВ: За Немању није толико напорно, док мени јесте, помало због родног листа, али када он дође до медаље, сав умор буде заборављен. Током 2019. били смо у Мароку, Русији, Грузији, Турској, Азербејџану, Кини, Бјелорусији, Јапану, Бразилу, УАЕ, поново Кини… али спремимо се за сваки меч, што се, уосталом, види по борбама и медаљама. Снагу нам даје подршка коју имамо од наших људи у тим државама. Када је Немању задесио пех у Минску, односно повреда кољена, велику подршку добио је од предсједника Србије Александра Вучића и српског члана Предсједништва БиХ Милорада Додика. Њих двојица су нас посјетили, што је велика част за једног спортисту, на чему смо им веома захвални.

Биографија

Љубиша Мајдов је рођен 28. маја 1972. године у Фочи, по професији је полицајац, а основну и средњу полицијску школу завршио је у Сарајеву. Дипломирани је тренер џуда као најбољи студент генерације и први који је дипломирао на овом студијском програму на Факултету физичке културе у Палама. Носилац је мајсторског звања у џуду, црни појас пети дан. Званични је тренер репрезентације Србије на свим официјелним такмичењима европске и свјетске Џудо федерације.