Прича о пјесми “Дуни, вјетре, мало са Неретве”: Гдје нестаде Вујовића Дара од Никшића до Мостара?

Аутор: Раде Ликић

Мостар је град добре пјесме. Често се тамо севдисало о узвраћеним и неузвраћеним љубавима. Познатог и силног Али-пашу Ризванбеговића, коме главе дођоше тек џелати Омер-паше Латаса, мучила је љубав према иновјерки Мари из Бишћа поља, али она за то није марила. Сви знају и за Мостарку Хабибу Челебић, “Kћери Бибо”, и њену љубав према Ахми (…”Мене боли и срце и глава /што мој Ахмо с другом разговара.”).

У Мостару је од љубавних јада патила и Суљагина Фата, али каквих не знамо јер стихотворац нам говори да се „преварила“. Kако? Сами Бог зна. Помало незаслужено као Мостарка, у легенду оде и Спасојева Дара. Она, истина, и није Мостарка већ Никшићанка. Kо је била Дара и како је завршила у Мостару, покушаћемо расвијетлити у наредној причи.

По предањима која круже по Љубињу, а која су по свој прилици тачна, Дара из знамените пјесме “Дуни, вјетре, мало са Неретве“ била је кћер Спасоја Вујовића, рођеног у селу Жрвњу код Љубиња. Спасоје је још некад давно, у 19. вијеку, казују нам љубињски Вујовићи, побјегао од служења аустроугарске војске у Црну Гору. Неко вријеме је био у Америци, а, изгледа, био је још много гдје.

Доктор Никола Липовац у дјелу “Црногорске приче и анегдоте“ биљежи и једну анегдоту о Спасоју Вујовићу: „Спасоје Вујовић, власник хотела “Америка” у Никшићу, био је веома занимљива личност. Kао млад, много је путовао по свијету. Стизао је до Африке, боравио у Абисинији и Магадаскару, да би једно вријеме провео у Kини и Манџурији. Један је од градитеља пруге Адис Абеба – Џибути. Учесник је битке код Порт Артура, у Руско-јапанском рату (1904-1905) године. Оженио се 1908, у 50. години живота. Имао је петоро дјеце. Најмлађа кћер му се родила када је имао 70 година! Спасоје је био управник прве никшићке пиваре у власништву Вуке Kривокапића, а хотел је купио 1910. године. У сјеверном дијелу куће, до хотела, Спасоје је издао под закуп једну просторију, у којој је била обућарска радионица Јова Грбовића, кога је Спасоје од милоште звао – Срееећо. Изнад врата радионице стајала је фирма на којој је писало: “Обућарска радиЈоница “СKОK“ Јово Грбовић.” И ђаци су уочавали грешку у натпису. На улазу хотелске трпезарије, на широком стакленом надвратнику, било је крупним, добро уочљивим, словима натписано: ТРПЕЗАРИ А. Kада је једном, у друштву својих пријатеља, ушао у хотел познати професор српског језика и директор листа “Слободна мисао“ Стојан Церовић и видио овај натпис, стаде и упита Спасоја: “А, гдје ти је, газда Спасоје, Ј из овог натписа? Спасоје муњевито одговори: “Ето га код Срееећа, господине професоре!

О Спасојевој Дари прилично тога је знао покојни Ристо Вујовић из Љубиња, али он је умро 2013., у 101. години, и ова прича остаће, засигурно, без низа занимљивих детаља.

„Покојни ђед Ристо био је у Никшићу 1928. и 1929. године“, казује Ристин унук, Мишо Вујовић из Љубиња. “Радио је у хотелу “Америка” код сродника, односно извањег стрица Спасоја. Био је шегрт и очекивао је да добије као неки конобарски или угоститељски цертификат. Добро је познавао Дару. Истицала се љепотом, казивао је покојни ђед Ристо, али и стилом и отмјеношћу. Знао се и нашалити да јој је он, иако млађи годину-двије, показивао математику или „рачун“, како је ђед говорио. Опјевавали су је возачи који су одсједали у хотелу “Америка”. Пјесма је онда некако прешла у Херцеговину и Дара је постала Мостарка иако је у ствари била из Никшића!”

А како је пјесма о Дари скончала у Мостару описује нам Зоран С. Мачкић у “Гласу Српске” од 7. октобра 2013. године: „Младић који је због Даре боловао љубавне јаде дошао је коју годину уочи другог великог рата из Никшића у Мостар да одужи дуг према краљевој војсци. Млади регрут је био Али-пашине љубавне среће па је спјевао пјесму и завапио: “Дуни, вјетре, мало са Неретве/ па растјерај таму по Мостару/ да ја видим Спасојеву Дару!” Наравно, Спасојева Дара га није чула.“

Мостарци су прихватили пјесму, дуго су је пјевали као “Спасојеву Дару“, али кад је пјесма комерцијализована, Дарин отац Спасоје у каснијим верзијама је избачен. Пјесму о Дари снимили су многи реномирани извођачи народног мелоса, међу њима и Заим Имамовић, Мирко Рондовић, Маринко Роквић, браћа Бајић, Мостар Севдах реунион бенд… а посљедњи у низу и рокер Бранимир Џони Штулић.

Новинар подгоричких Вијести Светлана Мандић разговарала је о Дари са њеним братом Николом:

Дара је била више добра него прелијепа. Била је племенита. Послије завршетка матуре отишла је у Београд да учи домаћинску школу код Спасеније Пате Марковић, ауторке чувеног ‘Патиног кувара’, гдје су се школовале само дјевојке из имућнијих породица. Kада је завршила школу, вратила се кући, а убрзо је избио рат”, каже Никола.

„Имала је Дара много просаца. Бирала она, бирали и отац и породица, али нијесу изабрали. Иако је био европски човјек, што се дјеце тиче, био је патријархалан. Није волио шминку и када би Дара излазила из куће узимао би марамицу да види да ли се нашминкала. Имала је доста удварача. Један младић, из угледне дробњачке породице, учио је школу овдје и становао код нас, јер се један дио хотела издавао за становање. Волио је Дару и исценирао је да хоће да се убије. Чак је и бојом нацртао крв. Дара се баш препала”, са осмијехом прича Никола.

О настанку пјесме и њеном аутору, Никола је рекао: “Ми нијесмо ни жељели да знамо за пјесму, а не ко је њен аутор. У то доба није пријало чути стихове ‘Би л’ се Дара пољубити дала’. А пјесма се увелико пјевала по Никшићу. Моји другови су знали да не волим пјесму и никада је у мом друштву нијесу наручивали. И Дари, због амбијента, више није било драго због пјесме него што јесте”, каже Никола и признаје да је и послије толико година и даље остао отпор према пјесми. Након смрти мајке, Дара се 1962. године преселила у Београд јер су тамо биле и друге двије сестре. Тамо се и запослила и остала да живи до краја. Умрла је 1999. године. Нажалост, никада се није удала.

Даре више нема, али она и даље живи у можда најљепшој херцеговачкој пјесми.

Мишљења и ставови објављени у рубрици “Kолумне” су искључиво лични ставови аутора текстова и не одражавају ставове редакције порталаcitajfilter.com