Niti je partija izgubila niti vjera dobila
Autor: Rade Likić
Ja! I ti si čuo za to. Nema ko nije. Danas moj sinko to vama liči, da prostiš, na zajebanciju, a u taj vakat, janje si moje, ja sam dobro najebo!
Neslana šala ne valja. Ti se malo smiješ i seiriš, a onom oštećenom dođe glave. Kada ovako ostariš ko što sam ja, i vidiš koliko si se puta s nekim narugo i pošprdno, lijepo ti bude čudno kako te Bog za života nije za to kažnjavo, a kako ti se primako kraj života, sve te više fata strah šta će biti kad odeš Bogu na istinu. Hoće li ti tamo nadoknaditi što je za života propušto. Hoće li ti tamo pravedno razrezat za svako djelo. Ako bude meni sudio, kako sam zaradio, i kako je po božanskim knjigama, loše ću se provesti. Ponajviše radi te, da prostiš, neslane zajebancije!
To što bresposleni narod priča i prenosi evo više od pedeset godina, vremenom se izobličilo. Pa kad slušam danas kako to neko prepričava, lijepo mi se čini, da to nije taj isti događaj i da se to desilo neđe drugo, s nekim drugim ljudima. Eto kada si navalio, isprićaču ti sve kako je bilo. A ti, da fino ukabuliš šta sam ja reko i da ništa u tim tvojim ćitabima ne prešutiš ili slučajno ne uljepšaš.
Nisam imo godina da me dignu u vojsku onoga rata. Pravo da ti kažem ne znam ni sad đe bi se opredjelio. Čuj đe bi se opredjelio? Ko da bi me neko pito. Nego polazi kenjče kad ti kažu. Nemam šta lagati a i došo je vakat da se sve smije pričati. Pravo da ti kažem ovi naši Ljubinjci, sve ti je to bio goli četnik. Ali izuzev nekoliko njih, nije ta bilo pravoga junaka. Uglavnom zasjeda, a tu su majstori, valja priznati bili. Vidiš da nam je ta neka podmetačina u krvi! Neslana šala, zasjeda, podvala, sve nešto iza leđa. Valjda tako naučili otimajući ovo malo sirotinje iz kamena.
E u osnovnu sam ti pošo dvije godine pred rat, a imao sam devet godina, O ratu ti neću kazivati, znaš biva kako je bilo…svak na svakoga u neka doba. Školu završih iza rata ko već vaskolik kenjac. Iz škole pravo u vojsku. Austrijska granica, Knoj, tri godine sunce ti poljubim. Boga ti jebem neću, zaboravio sam bio odakle sam. Ne valja govna jest, taj što bi služio u KNOJ-u, imao je povlastica kad se skine. Tako i ja kad se vratih iz vojske, odmah me primiše ko filanca u Doganu. Dobar poso, ali ako ćeš ga raditi po pravilima, moraš se zavađati sa narodom. Ja to nisam volio, a fino skontao da drugi filanci vazda zatežu oko procjene i određuju višu kvotu, te ja vazda procjenjuj ljudima manje. Biva, namiriće se od ovih što oštre olovkom. Isprva, iza rata odmah, nije bio problema sa crkvom. Nisu se odmah snašli, pa onda se zavadili sa Staljinom, pa dok je prošla ta furtutma, prošlo je i pet-šest godina dok se nije počelo gledati ko popa prima i ko đecu krštava. Neću vala govna jesti, mene su prije vojske primili u partiju, ali niko vala nije pito na partijskom zašto i dalje primamo popa i zašto ja idem po crkvenim dernecima. To ti je počelo tek neđe iza pedeset druge.
Elem, kako sam radio ko filanac, a bio i knojevac sa nešto obuke vojne odrede me da između ostalih i ja držim predvojničku obuku budućim regrutima. Ne valja govna jesti, ali zato me odredio i proguro pokojni kum Slavko. On ti je bio vojni referent i dosta se pito u opštini i komitetu. I zakazo ti kum baš na Đurđevdan predvojničku. Dobio i ja poziv te siđem u čaršiju, iako sam se mislio hoću li ići, jer puno smo pićara imali. Ti biva znaš da u našem kraju pola familija slavi Đurđa, pa tako jedni idu i a drugi dočekuju. Da ti ne duljim, pojavim se ja u Ljubinju, đe je trebalo biti ta đavolja predvojnička, ali ne pojavi se niko drugi. Kum Slavko ljut, šta će, sluba je služba., pa ti meni veli da idem kod njega kući, da ručam i da pomožem kumi Ilinki iznjet đecu na Kapavicu. Kum je presto slavit Đurđevdan ali je isto spremo ženu i đecu na selo kod brata đe se slavilo. Odem ja kod kume i odmak s vrata uhvati me nekakav đavo, neki njeprc, šta li koja li je pička materina. O kuma, na zdravlje ti krsna slava, povikah. Kuma se sve ko snebiva, ali milo joj isto. Ona đeca mala savila joj se oko noga. Zahvaljuje mi tiho, vlaše, da niko ne čuje. Onda pitam, Kuma vesela bila đe su ti ljeb i krsna svijeća. Danu vamo da prelomimo kako je red i Božija volja. Sve se kuma nećka, ali i smijulji. Donese ona štrucu a nađe i nekakve svijeće,malo. Te ja priežeži onu svijeću, očitaj očenaš i đurđevski tropar, te prelomi štrucu. Krstimo se i kuma i ja sve u šesnes, ima i nekakva vina, a što jes jes, kuma alčak, isto napravila bolji ručak, i pita i mese pečeno, ima i kolača. Kad smo ručali i malo posiđeli, krenemo ti na Kapavicu. Idemo niz čaršiju pa preko Volujaca, na Žešnici sretimo dubočičke čobanice. Žene ko žene, svaki đavo ih interesuje. Pitaju nas kuda ćemo. Velim ja, po đavolu, evo pošli na Kapavicu da krstimo Slavkovu đecu, ja kum, biće pop večeras u prekadi, pa evo da ponovimo kumstvo. Kad smo se odmakli, čujem huči kuma i kgovori, ama ne tjeraj šegu kume, beli će ti ova priča doći glave. Ko je o tome mislio, tad. Kuma šutila, nije ništa kući Slavku kazivala, i mislio sam, proće mi i ova šprdnja. E sad dolazimo na pravu priču. Šta se desilo? Jedna od onih čobanica što smo ih sreli, kad je čula da će se krštavat Slavkova đeca, vrkom ti je ovce savila i pravac kući. Njezin čojek ti je bio poljar, viđela žaba de se konji potkivaju, pa i ona digla nogu. Tražio da ga prime u partiju, pa ti i on uzeo nove običaje u novi vakat. Nastavio slavu slavit, vadi se da mu ćaća još nije raskrstio sa crkvom, ko biva ćaća slavi a jok on, a u zajednici žive, međutim, đeca velika još nekrštena. Napala ga ona, još u tuđoj kući, pred ljudima. Ko biva, ti ne krstiš djecu, bjedo jedna, a eno Slavko iz komiteta krsti. Kakav Slavko, kakvi jadi, malo se on opiro, na kraju, zadesio se pop u selu u prekadi baš tada, svinćaj ga u kuću, nađi kuma, te bogami poljar krstio đecu. Kontam nešto, uzeće mi ovo Bog za dobro djelo, jer iako sam se šprdo i kenjčio, ipak troje novih crkva je dobila zafaljujući mojoj šali.
Prošlo ti je i deset dana od tih rečenih događaja pozvan ja na partijski. Došli dole u salu u zadružnom domu, pitamo se za zdravlje, malo kenjčijamo a u to poče sjednica. Malo mi je sumnjivo, oklen pop na partijskom, ali ko će ga znati. Prva tačka dnevnog reda ko po belaju, poljar krstio đecu! E napali ga, kritikuju, te govore, umjesto da on da primjer, on još više kuraži reakciju, ma stotinu jada. Poljar se vrpolji, znoji, uzmučio ti se, ne treba ti mislit. U neka doba, valjda skupio malo kuraži, skoči se i reče, ako može drug Slavko krstiti đecu, može vala i on! Nasta tajac, koji Slavko, svi se zgledaše. Mislim ja, evo ti strašnog suda. Posle tajca nasta larma, oooo kuku. Te ovo, te doće ovo do viših organa, te ono, kum Slavko ništa ne progovara do nekih doba. Kazuje onda da nije krstio đecu., kune se Titom i partijom. Veseli pop pokušava smiriti situaciju govori kako ni partija nije izgubila člana niti je crkva dobila vjernika., a ja se znojim i preznojavam. Šta ću, valja sudbini pogledati u oči, pa se nekako javim i dok se larma utišala, ispričam kako je sve bilo i kako je došlo do zabune. Da više ne duljim, na koncu su ti poljara kaznili partijskim ukorom, a mene izbacili iz partije i iz Dogane. Eto, to ti je tako bilo i nikako drugačije. Neko priča da je Slavko stvarno krstio đecu, neko da se nije radilo o poljaru vet o lugaru. Svašta se tu izokrenulo, ali ovako ti je bilo kako ti ja rekoh. Evo, da sam neki mračnjak reko bi da sam ja tu sebe najviše zajebo. A časti mi nisam. Proveo sam dobar život i na selu radeći ono što su mi i ćaća i đed radili. Stekao sam porodicu, iškolovao đecu sve do fakulteta, čini mi se ne bi tako lako da sam osto filanac. Penzije nemam, ali su mi đeca mirovina. Paze me ne more lješve. Nemam vala za čim žalit u životu, pa ako ćemo istinski, ne žalim ni za ovom šprdnjom. Možda mi je moj dugačak jezik i pomogo da ostanem čojek, ali svejedno trebalo mi ga je skratiti jer znaš kako se kaže, mudro je šutit-reče kučak što je dobio batine jer je voma lajo.
Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrici “Kolumne” su isključivo lični stavovi autora tekstova i ne odražavaju stavove redakcije portalacitajfilter.com
