Данак у крви за почетнике

Аутор: Вук Бачановић

Данак у крви, девширма (тур: devşirme,грч: paidomazoma) је, културолошки, свакако један од највише експлоатисаних историјских момената у српским генерацијским траумама. Империја која, окрутним законодавством, отима дијете из наручја мајке да га одведе у туђину, одрођава, окрене против родитеља и учини војником освајачке силе, у популарној култури постаје један од синонима за царство зла. Па ипак, ни генерацијске трауме, ни популарна култура нису поуздани историјски извори, иако већини људи, који нису у прилици да дођу до историјске грађе, представљају једини увид у прошлост. Управо се због тога толико буке дигло око цитата из уџбеника историје београдског БИГЗ-а за седми разред основне школе, чије су ауторице Александра Петровић, Весна Лучић и Перуника Петровић, а који гласи:

• Тамо су дечаци примали исламску веру и били одгајани у муслиманском духу. Учили су турски језик и образовали се како би касније били способни за рад у државним службама. Већина их је обучавана да постану јањичари, а најспособнији су могли да дођу до положаја великог везира. Данак у крви је омогућавао дечацима да напредују на друштвеној лествици, а они су заузврат били потпуно одани султану. Тако су многи од њих постали чланови важне и утицајне елите Османског царства.

Заправо, уважене колегинице, иако су остале помало недоречене, нису рекле ништа спорно. Девширма, ма како, у смислу државне присиле, била окрутан поступак, јесте била један од начина напредовања на друштвеној љествици Османског царства и то је историјска чињеница. Па ипак осуђујуће реакције су ишле тако далеко да су се свеле на: «похвала окупацији», «препорука за понашање према будућим окупаторима», па се чак ишле дотле да се оваква констатација изједначава са евентуалном похвалом холокауста. Многи су се сјетили (и ауторицама лажно приписали) и ријечи муфтије Муамера Зукорлића који је, недавно, на некој телевизији, изјавио да одузимања дјеце заправо никада није било и да се радило, готово о добровољном аплицирању за статус државног службеника, односно султановог војника, будући да се радило о најуноснијим пословима у царству.

Дакако да се и у једном и у другом случају ради о незначком и политичко-пропагандном претјеривању.

Девширма, несумњиво јесте била и процес присилне исламизације хришћанских младића, који су, у виду пореза, одузимани родитељима како би постајали војници и државни чиновници и то је је неоспорна историјска чињеница. Она је у неким случајевима била и добровољна, углавном код мањег дијела хришћанског и већине исламизираног становништва које је прижељкивало високе положаје за своју дјецу, од које би и сами могли имати легитимну корист, у смислу заузимања за интересе своје породице и заједнице у државним круговима. Једна од конкретних користи за православне Србе у тим смислу јесте политичко посредовање двојице Срба, Рустем-паше Опуковића и Мехмед-паше Соколовића у процесу обнове Пећке патријаршије, то јест креирања својеврсне црквено-политичке аутономије за српски народ у Османском царству. Међутим да би се девширма исправно схватила у свом историјском контексту, потребно је схватити саму дефиницију империје, као система екстракције вишка економске вриједности покорене популације кроз политичке теологије и идеолошке наративе који промовишу дужност према владару који је бранилац вјере и поретка.

У контексту конкретне Османске империје, девширма, иако јесте значила и присилну исламизацију, кроз порезни систем отете дјеце, иста није била њен примарни циљ, већ колатерал. Прикупљање искључиво хришћанске дјеце у државну администрацију и јањичарску војску заправо је у колизији са шеријатским правом и представља својеврсну војно-политичку иновацију раних османских султана, који нису имали повјерења у државне феудалце – спахије, те су приступили креирању стајаће војске и администрације која је, од малих ногу (девширом су прикупљани дјечаци између 7 и 12 година), имала бити одгајана тако да буде вјерна само и искључиво султану као своме хранитељу и одгојитељу. Како је циљ креирања лојалне администрације и вјерне преторијанске гарде постепено постизан (иако ће, временом, они предвиђени да буду највјернији постати најневјернији), потреба за „данком у крви“, то јесте „сабирањем“ је престајала, те је исти и укинут у 17. вијеку.

Јасно је да данак у дјеци представља и екстракцију дијела вриједног „биолошког материјала“ из покорених популација, што су, суштински све империје радиле на различите начине и што раде и данас. С тим да се то, у наше вријеме, више не ради грубом присилом, већ могућности да се вриједни „биолошки материјал“ у виду инжињера, доктора, умјетника, спортиста, војника, врсних занатлија и другог људског капитала у који се мора улагати, купи по далеко већој цијени, него што то домицилна земља себи може приуштити.

Исто тако, девширма се не може посматрати као изолована метода империјалне – назовимо је правим именом – порезне окрутности, или окрутности у сврху екстракције вишка вриједности. Ако пођемо од Законика благовјернога цара Стефана, зависни сељаци – меропси и себри су били дужни, поред свих својих обавеза, четири дана седмично радити тешке послове за обласне господаре и пронијаре. Сваки облик организовања у смислу бјежања од оваквог тешког, готово робовског, рада кажњавао се осмуђивањем (жигосањем) и разрезивањем носница. Па ипак, то не значи да неко гријеши ако каже да је Законик цара Душана, поред оваквих и других сличних одредби, један од најзначајнијих правних споменика српске цивилизације, односно један од највећих и најбитнијих доприноса успостављању система владавине права у историји Јужних Словена, од којег су дугорочно, као и од сваког правног система, сви имали користи. Сасвим је друго што се његове окрутности, укључујући брутану експлоатацију сељака, одузимање породице „полувјерцима“ уколико не приме православље, или жигосање и изгнанство оних који изрекну „јеретичку ријеч“, морају разумјети у контексту времена у којем су написане и успоређивати само са сличном државноправним одредбама тога времена. Врло је слично и са девширмом, или другим, разноликим облицицима присилних вјерских конверзија и убацивања у државну „машину“.

Управо због тога је беспредметно успоређивање овог времена са временом нацистичких окупација европских држава, или Холокаустом. Не само због тога што је нацизам, у цивилизацијском смислу представљао декаденцију у односу на либералну демократију са свим њеним онодобним мањкавостима. Већ и због тога што су нацистичке окрутности, по систематици дехуманизације негерманских њудских бића, по свему ексцесне у односу на било који ауторитарни систем у ближој или даљој историји. Ако бисмо већ инсистирали на оваквој компарацији, онда бисмо и све српске владаре који су били султани вазали и учествовали у ширењу Османског царства, једно те исто што и нацистички колаборатори. Стефан Лазаревић би као османски вазал тако постао једно те исто што и Видкун Квислинг, Марко Мрњавчевић маршал Филип Петен, док би херцеговачке војводе Милорадовићи, ктитори многобројних цркава и манастира Житомислић, као османске спахије, у интерпретацијама оваквих банализатора, могли проћи, ни више ни мање, него као Ханџар дивизија. А јако добро знамо да је тако нешто, у датом историјском контексту, глупо и помислити, а камоли изрећи. Девширма унаточ свему, из перспективе сваке савремене слободарске мисли, остаје нешто изразито негативно, заједно са свим другим облицима поробљавања и експлоатације у историји. Али, оно што је задатак способног наставника историје као тумача прошлости јесте и да објасни да је слобода, и идеја од слободи увијек креирана као супротност неком облику поробљавања, али да се и она временом кристалише управо кроз надвладавање разних кристалисаних облика опресије. То је вјечна дихотомија која траје и данас.

Мишљења и ставови објављени у рубрици “Kолумне” су искључиво лични ставови аутора текстова и не одражавају ставове редакције портала citajfilter.com