Тетак

Аутор: Раде Ликић

Возим се према Бањој Луци. Сједим позади. Не могу се намјестити иако је аутомобил удобан, политичарски. У Љубињу су ме боцкали, да још од Симе Радића, некадашњег комунистичког функционера, нисмо слали делегате у Крајину. Возач је пустио гусле. Сапутници ме нервирају јер нису знали да смо у рату држали Доњи Вакуф и звали га Србобран. Пријетим им да ћу их избацити из Просвјете, због непознавања историје и географије Републике Српске.

Гуслар уњкавим гласом спомиње скуп на Цетињу, на двору Књаза Николе. Туга је велика, јунаци изгинули а војвода Глигор тражи гусле да разгали окамењена срца. Књаз му приговара, да је пјесма неприкладна јер толики су јунаци изгинули и да у Црну Гору и Херцеговину нема куће која није у короту. Глигор казује да је и њему страдао син Ђуро, али да ће уз гусле, како је вазда био обичај, туга лакше да прође …

И тада одлутах мислима.

Постоје неке необичне подударности у свачијем животу. Често их не примјећујете, док вас свом својом силином не ударе посред лица. Имао сам бабу Персу, ђеда Раду још увијек имам.. То ми бијаху мајчини родитељи. Живјели су некада на Кљенку, недалеко од Метковића, само са Херцеговачке стране границе. Негдје, у временима када сам се ја родио, направили су нову кућу у Клепцима, тамо гдје се Брегава састаје са Неретвом. Проводио би ту као мали доста времена под њиховим патронатом, скачући најчешће по брду Клепашници или одлазћи да се купам на Саставцима, баш тамо гдје се Брегава састаје са Неретвом. Да будем поштен, тамо нисам волио ићи. Није ту било слободе као у Љубињу код стрица и очевих родитеља. Магистрала, шаргани, утапање у Неретви, усташе …биле су то у очима моје бабе и мога ђеда страшне немани којима су ме, чинило ми се тада без разлога плашили. Касније схватиш, да су ме баба и ђед плашили тим наизглед безопасним страховима јер никада себи не би опростили да ми се шта десило док сам код њих, без својих родитеља. А Змије, магистрала и Неретва јесу, а нешто раније и усташе, убирали људске жртве.

А оно што је чудно, јесте да сам имао још једног ђеда Раду и бабу Персу, оне сарајевске, па и не баш праве, али свакако тако драге и миле да ћу их заувијек чувати у срцу, али и на гробљу, заједно са овим правим јер живот вам то тако уреди. И једни и други Раде и Перса потуцали су се свуда по свијету, а мјесто коначног смираја пронашли једни крај других на гробљу код Цркве Рођења пресвете Богородице у Љубињу. Свакако им дугујем, а тако ти се то посложи, да ја, коме су доста љубави пружили, будем онај чувар њихових гробова од пропадања и њихових живота од заборава.

Очеве тетке Персе сјећам се као духовите старице, од животних невоља рано и нагло остарјеле како скоро сваке недјеље преваљујући пут од своје приземне оронуле кућице у Добровољачкој, погнута од артритиса доноси мени у Скерлићеву домаћи хљеб који сам неизмјерно волио. а често и родитељима омиљени ћешкек који су за разлику од бабе или тетке Персе, остали правили само о Божићу.

Њен супруг Раде изгледао је попут Мештровићевих кипова. Висок, маркантан, складно грађан и увијек господски дотјеран, унајмању руку дјеловао је ко Персин доста млађи брат, да не кажем син. Унаточ строгој, одмјереној и господској појави, тетак Раде бјеше велики весељак, увијек спреман да вас забави ако вам је досадно, те да вас ободри ведрим оптимизмом ако сте духовно поклекли. Свакодневни проблеми, они значајни и они небитни, све невоље заборављали би када би нам Тетак причао, најчешће приче о својим љубавним догодовштинама. У тим причама ређале би се љубавнице разних профила које би он на најурнебесније начине заводио, те које би такорећи умирале када би их он остављао у потрази за новим љубавним авантурама и изазовима.

Неки су, слушајући Тетка, стицали погрешан утисак да је он обични лажов и неозбиљни старац који о животу никада није мислио озбиљно и да никада у ствари није одрастао, те обавезно напомињали да је он због своје неозбиљности и остао без службе и полицијске каријере некада после Другог свјетског рата. Како они који дају непогрешиве судове, обично нису у праву, тако нису били ни у праву цјенећи да је Тетак будала.

Прво, оно што ја знам засигурно, у његовим љубавним причама било је покоје и зрнце истине. У ћевабџиници код Исмаила Хоџића, радила је прпошна и љепушкаста Милка. Имала је година али добро их је носила. У тој ћевабџиници ћевапи су можда били и најгори у Сарајеву, али нас у раним тинејцерским годинама, више су занимале Милкине груди од квалитетета месних прерађевина. Једном, тамо затекох Тетка и ослових га ђедом. Он се насмија, намигну ми, те ме тихо упозори да га ту више тако не називам, плаћајући каваљерски и моју порцију ћевапа. Касније сам се чудио, што у мојој порцији, када Милка ради, обавезно буде који ћевап више. Родитељи су ми запријетили, и ево послушах их све до данас, да о томе ником не причам. Касније ће, у смутним временима, тешко пребијеног тетка из неког сарајевског затвора, извести и тако му главу спасити Милкин син, један од сарајевских локалних ратних комаданата . Када су послijе рата тога комаданта знаковитог надимка, тако честог међу сарајевским ратним господарима живота и смрти у неком обрачуну убили, питао сам Тетка је ли ишао на џеназу. Подигао је чашицу ракије, и тужно одговорио да јесте, додавши неким болним гласом: “Како нећу отићи мој Раде”.

Као друго, околности око Теткове нагло прекинуте полицијске каријере, више говоре у прилог томе да он није био будала, него напротив један частан и поштен човјек. Слушајући гусларске стихове о војводи Глигору, Тетка сам се сјетио, јер он бјеше Глигоров праунук. Рођен у Звјерини, у главарској кући ,од дјетињства се морао напајати причама и пјесмама о своме славном претку, познатом по непогрјешивим моралним одлукама , разборитошћу али и великом јунаштву када је јунак требало бити. У Другом свјетском рату учествовао је од јесени 1944. када су га мобилисали у четнике и када је кренуо у последњој великој, препуној илузија, четничкој акцији да дочека Краља у Дубровнику. Пошто се та, од почетка осуђена на пропаст четничка акција тужно свршила, команда је отпустила млађе и неискомпромитоване борце да иду својим кућама и да гледају како ће извући живу главу на раменима док не прође велико зло. Наравно, да су Тетка, врло брзо мобилисали у партизане у чијим редовима се борио на Ивану, да би рањен био у завршним борбама приликом ослобађања Сарајева. Зато што је рањен као партизански борац, Тетку као заслужном, понуђена је служба у народној милицији. Прихватио је објеручке добро плаћену и у новом систему јако цјењену службу. Прво је службовао у Љубињу, ако ме сјећање не вара, гдје је и упознао и оженио очеву тетку Персу, а онда је за службом и са породицом отишао у Гацко.

У Гацку у епском монтањарском крају ште се друго може родити, када се састану потомци војводе Глигора са потомцима харамбаша Петка и Стојана, него чиста епика у којој се види ко је човјек, а ко рђа довијека. Тетка је тог другог дана, непознате послијератне године пут нанио у кућу Ковачевића у Срђевићима. Био је Свети Игњатије, слава рода Малешеваца којима су припадали и Ковачевићи. Уз храну и пиће подигла се и која пјесма. Испрва пјеваше се пјесме о јунацима из давнина,које не бијаху забрањене иако се и на њих није гледало са благонаклоношћу. Како је вријеме одмицало, пјесме су постајале слободније, па тако на ред дођоше и оне које говоре о пораженим јунацима из протеклог рата, због којих се ишло на робију, а могло се десити да се коме и омакне глава. Тетак није пјевао те пјесме, само је погнуо главу и гледао у под. Иако му је била дужност да пријави домаћине и оне који су пјесмом славили забрањене јунаке, он то није учинио. Али како то обично бива, јесте неко други, највјероватније онај који је и започињао пјесме. Ковачевићи и Тетак заједно су сe нашли у затвору. Први јер су пјевали забрањене пјесме а други јер их није пријавио, те несавјесном службом , издао народно повјерење које му је тако великодушно дато.

Када је изашао из затвора, Тетак је почео радити слабо плаћене и тешке послове, потуцајући се од Гацка преко Зенице до Сарајева. Увијек је био достојанствен и насмијан, уносећи весеље и смијех у животе других људи, а никада, баш никада не досађујући другима својим невољама и својим падовима. Попут свог претка војводе Глигора, чије је срце препуно туге, гуслама отапало лед око других срца, Тетак је својим шалама и вјешто причаним доживљајима развесељавао суморне и тужне људе, при томе, иако наизглед неозбиљан, увијек у великим искушењима бирао исправно и остајао на правој страни.

Мишљења и ставови објављени у рубрици “Kолумне” су искључиво лични ставови аутора текстова и не одражавају ставове редакције портала citajfilter.com