Мање познате приче о Касиндолу

Аутор: ФИЛТЕР/А.К.

Након прича о пилани и хотелу у Касиндолу, упознаћемо вас о неким мање познатим подацима везаним за ово насеље. Свјесно су изостављене приче о школи, базену, куглани и водоводу које чувамо за неке наредне текстове.

Како је Касиндо добио име?

Постоји више верзија како је некадашњи назив Кобиљдо промијењен у Касиндо.

Према првој верзији, Касиндо је добио име по ријеци Касидолки (без н). Она извире у селу Касидолима подно Јахорине и и сличност у имену многе усмјерава да је управо по њој данашњи Касиндо понио назив.

Друга верзија, каже да је Касиндо добио име по установи која га је основала. За вријеме аустроугарске владавине “Krakenkassa” је назив који се употребљавао за болесничку благајну. Како је Среска болесничка благајна (каса) оснивач Опоравилишта у Кобиљдолу 1921. она га је и назвала “Касиндо”. Годинама се писало о Опоравилишту “Касиндо” (под наводницима) у селу Кобиљдо, да би се временом читаво насеље назвало тако.

У још једној верзији, поново се спомиње каса. Овај пут она велика из које су Италијани, који су држали пилану на простору гдје се касније направило Опоравилиште, дијелили плате радницима. Читаво подручје пилане се по каси називало “Касиндо”. Стара каса се данас, умјесто у неком музеју или сличној институцији, налази на страници за онлајн продају. И ту је доспјела након што је спашена од бацања у старо жељезо.

Планирана трамвајска пруга

Италијанска породица Фелтринели крајем 19. вијека изградила је у Кобиљдолу пилану и систем дуг 16,5 км за спуштање балвана. Од пилане до Илиџе грађа се превозила ускотрачном пругом дугом 8 км. На Бијелом Пољу, пруга се рачвала и једним краком водила до жељезничке станице на Илиџи, а другим до Храснице гдје се вршио утовар игманских балвана за пилану.

Након што је, по завршетку Првог свјетског рата, ова италијанска фирма добиле нове концесије, преселила је сједиште у Сјетлину. Зграде и земљиште које је користила пилана, купује Среска болесничка благајна која 1921. отвара Опоравилиште.

Пут за Опоравилиште је прављен трасом жељезничке пруге и на њему су радили мјештани и војска. Тај пут је могао служити док су њиме возиле коњске и воловске запреге, али доласком првих моторних возила указала се потреба за савременијом дионицом пута. У записницима Окружног уреда остало је забиљежено да се у једном тренутку најозбиљније расправљало о изградњи трамвајске пруге која би повезивала Касиндо и Илиџу. Нису познати разлози због којих се одустало од те идеје.

Електрична расвјета

До 12. јануара 1924. године, у Касиндолу су жмиркале петролејке. Све до тада је било доста расправе око извора електричне енергије. Прва идеја је била изградња сопствене хидроцентрале са двије мање турбине. Одређена је локација, направљен план и трошковник, наручен дио опреме и у пољедњи час се одустало. Умјесто ове централе, набављен је уређај са генераторским гасом подешен за ложење дрвеног угља (мини електрана на дрвени плин). Уређај се често кварио, па се 1927. Опоравилиште прикључује на градску електричну мрежу. Власник вода до Касиндола била је Градска штедионица, док је Опоравилиште дало 240 стубова.

Касиндолски рудник

Од 1923. до 1932. Опоравилиште се снабдијевало угљем из сопственог рудника. Јаме из којих се вадио угаљ налазиле су се на пропланцима званим “Разливоде”, покрај пута за Матића врело. Рударска опрема се добила из Зенице, радило је пар радника који су вадили и превозили угаљ. Остало је записано да је то био угаљ изузетног квалитета и да је за потребе Опоравилишта вађено 20-ак тона годишње. Забиљежено је да су годинама након “затварања” рудника, мјештани вадили угаљ по овим ливадама.

Метеоролошка станица

За потребе лијечилишта у Касиндолу отворена је 1925. метеоролошка станица која је ревносно вршила и биљежила мјерења. У њој је био запослен стручни метеоролог са факултетским образовањем. Годинама су биљежени облачни, кишовити и сњежни дани, сунчани часови, вриједности температура, притисак и влажност ваздуха. Занимљиво је да је у тим мјерењима (до 1941.) највиша температура забиљежена 1937. године (25,6 степени Целзијуса), а најнижа 1928. (-26). Сунчаних часова било је годишње и до 1760, а највеће падавине су забиљежене 1926. када се Касидолка излила из корита и направила велику материјалну штету.

Медвјед као атракција

Данас сви знају за медвједа у Топлику, али да је пракса држања дивљих животиња постојала и у Касиндолу, двадесетих година прошлог вијека, показују нам записи из тог времена.

Опоравилиште је имало развијено сопствено пољопривредно добро, а држао се и велики број животиња за потребе болничке кухиње. Зграде су прављене на другој страни Касидолке, а спомињу се штале, обори за свиње, живинарници, зечињаци, пчелињаци и “обор за експерименталне животиње”. Претпостављамо да се ту налазио медвјед који се спомиње као “атракција за пацијенте и посјетиоце”.