Опис нашег града из 1927.

Аутор: ФИЛТЕР/А.К.

Простор на коме живимо је богат историјским насљеђем, али га ми мало познајемо. Kолико људи зна за турбе у Топлику и камени мост на Тилави? За стећак кнеза Павла зна се захваљујући ентузијазму појединаца који су урадили доста тога на популарисању локације и уопште сазнања о некрополи Павловац. До данас ништа није урађено ни на заштити једног од највећих стећака у БиХ, као ни на уређењу саме локације коју је описао први директор сарајевске гимназије Иван Зох давне 1881. године.

Претеча данашњег Сарајева је било насељено мјесто и касније жупа Врхбосна. Најзначајнија мјеста у оквиру жупе Врхбосна су била утврђени град Ходидјед, Градац изнад Kоторца, Булози и Торник. Турским освајањима долази до пропасти Врхбосне, а сјевероисточно од данашњег Источног Сарајева (?!?) ниче ново насеље-будуће Сарајево.

Доста историчара је у својим радовима лоцирало Врхбосну, а нама најзанимљивији рад је дјело Миховила Мандића “Постанак Сарајева” у којем овај хрватски научник лоцира Врхбосну на територији данашњих општина Источно Ново Сарајево и Источна Илиџа. Овај чланак из 1927. године објављен у часопису “Народна старина” (излазио од 1922-1937, једно вријеме био гласник Музеја града Загреба) даје занимљиве описе насеља (Топлик, Тилава, Лукавица, Kоторац…) из тог периода.

Kонстатовано је, да је још у праисторијско доба било насеље у Бутмиру код Илиџе, па утврда на Градцу код Kоторца, на брду Наклу код Војковића и на Рогошу код Блажуја. Додамо ли томе безимену Градину, 250 м изнад Врутака код Врела Босне, на којој смо 1923. нашли објеката из брончаног доба, па Златиште и Дебело брдо код Сарајева, добијамо читав низ тих најстаријих насеља и утврда у облику вијенца са средиштем у Бутмиру. Њима је било заштићено и опасано сарајевско поље у прадавна бурна времена.

Зна се само толико, да је Врхбосна у XIV и X. вијеку била знаменита варош по своме опсегу, утврђењу и броју становника надаље да су овдје били настањени и дубровачки трговци, који год. 1379. одатле шаљу извјештај своме вијећу (Јиречек, Handelstrassen und Bergwerke von Serbien und Bosnien wiihrend des Mittelalters, стр. 85.) ј још нам је документарно зајамчено, да је овдје покопан велики кнез Павао Радиновић као жртва уроте, коју су сковали краљ Остоја и Сандаљ Хранић (год. 1415.ј гл. Kлаић, Повјест Хрвата, ИИ. св., 2. дио, стр. 96.).

Више је остало од римских средовјековних старина око Горњег Kоторца, Тилаве, Лукавице и Топлика.

Испод познатог нам Градца има повеће средовјечно тзв. “Црнач” гробље са којих 30 стећака. Један такав надгробни споменик има натпис (прочитан и публикован од Др. Ћ. Трухелке у Гласнику земаљског музеја 1896.), који говори о животу покојникову и да лежи на својој земљи. Сам натпис не каже дакле много, али ово нас гробље увјерава да је ту било веће насеље, у средњем вијеку. Судећи пак по налазима римских цигли на њивама код сусједног српско-православног гробља на хумку Црквини, биће то насеље и старије.

Још је веће средовјековно гробље на Павловцу код Топлика. Ту је било преко 100 стећака, али су разнесени па се виде само још јаме, што су остале удубљене од тешког надгробног камења.

Уза све то остао је до данас један огроман стећак, необично лијепо и правилно вјештачки истесан у облику великог саркофага. Димензије су му ове: саркофаг је на подножју дугачак 2’51 м, широк 1’57 м, ависок 1-61 ми дужина му је на крову 2’64 м, ширина 1·64 м; а коса страница на крову – 90 цм; висина побочне странице је 1’24, а средишња је страница 1’58 м висока; подножје му је дугачко 2’95 м, широко 2’20 мт а дебело 75 цм.

Према томе се знатно истиче међу осталим стећцима на Павловцу и спада међу највеће надгробно камење у БиХ. Подножје му је на једној страни упало у земљу, а на другој страни су га већ давно поткопали копачи блага. У таквом стању нашао га је још Др. Иван Зоцх, први директор сарајевске гимназије путујући год. 1881. овим крајем са својим ђацима у научне сврхе (гЛ Извјештај ц. кр. реалне гимназије у Сарајеву за шк. год. 1881.-1882.). Послије тога чини се, да становници околних села: Лукавице, Топлика и Kобиљдола не дирају у тај стећак, јер веле, да им се једном у гробљу приказивало, и да од тог не могу никако да материјално напредују.

У народу се до данас сачувала традиција, по којој је то гроб кнеза Павла, па је по њему прозван и брежуИјак Павловцем. С народном традицијом подудара се и горе наведени историјски факт, да је велики кнез Павле Радиновић уморен код Сутиеске и покопан у Врхбосни (год. 1415.). О његову уморству опширно је извијестио дубровачко вијеће тадашњи дубровачки посланик на босанском двору у Сутисци, који је био очевидац тог несретног догађаја и његових судбоносних посљедица. (Kлаић, Повиест Босне, стр. 253. и сл).

У сарајевској околини нема нигђе ни једног толиког и тако израђеног надгробног камена, који су градски посјетиоци својим потписима у новије доба на једној страни ишарали и изнаказили, па да је Врхбосна била под Бијелом табијом, одржао би се бар један томе сличан, јер га због огромне тежине нико жив не би могао с његова положаја макнути. Он је остао без натписа и хералдичких знакова, јер је за прве провале Турака (год. 1416.) настао толики метеж у земљи, да се је народ што разбјегао, што озбиљно припремао, те сву бригу и пажњу посвећивао обрани важног, утврђеног града Врхбосне и нико није дакле имао времена, да тај споменик као све остале веће и љепше стећке украси и натпис уреже (уклеше).

Испод Градца (код Kоторца), а исто тако између Kоторца и Лукавице одржао се до данас комадић средовјековног пута, којему се види наставак код Топлика и Тилаве, па даље код Петровића и Тврдимића под Требевићем. На томе путу има још и сада на 2-3 мјеста по неколико старинских храстова, који су очевидно засађени лу облику дрвореда, да штите путнике од сунчане жеге.

Тај је пут покалдрман, а водио је преко средовјечног мостића над потоком Тилавом. Дужина је те ћупријице 6 м, ширина само 2 м, а висина 2’73 м. И она је покадрмана, а по незнатној ширина јасно се види, да је служила за пјешаке и коњанике, дакле за средњовјековни саобраћај који се вршио понајвише на коњима.

Под брдом Врањеш, покрај друма у Лукавици има старо муслиманско гробље са десетак нишана. Ту је некада било турбе, па је на специјалној карти то мјесто обиљежено са “Хан Турбе«. Овдје су по народној традицији покопани борци за прве турске навале на Врхбосну. Нишани су без натписа, па није могуће контролирати истинитост те традиције.

У Топлику је необично лијепо озидано 4 углато врело од тесаног камена као какав остатак од некадашњег бунара. У близини је велико турбе са 2 нишана, од којих је један већ изваљен, зидано од тог истог тесаног камења као оно врело и мостић на Тилави. У томе лијепом маузолеју почива – по традицији – брат великог кнеза Павла, који је за прве турске инвазије прешао на ислам. Више тога турбета има неколико зиданих средовјечних гробница, а у шљивику поврх тих гробница виде се јаме, гђе се могу разабрати темељи старинске зграде, коју народ зове »Зидине«. Изнад »Зидина« је њива, а поврх њиве гај, у којем има опет неколико средовјечних гробова.

Наведене старине јасно говоре, да се овђе између Горњега Kоторца и Топлика стерала средњовјековна варош Врхбосна, која је можда допирала све до Лукавице.

Ту варош ваља дакле тражити у источном трокут у, којему је врх у некадашњој утврди Градцу, а основица правац Лукавиц а- Топлик. Основица је дугачка 1 км 800 м, а краци (Градац-Лукавица и Градац-Топлик) по-2 и пол км. Описана гробља била су према томе на крају цима те средњовјековне вароши, која је по опсегу и Површини знатно заостајала за данашњим Сарајевом.

Сарајево послије пропасти средњовјековне Врхбосне од Османлија основано, а саграђено између 1460. и 1550. којих 9 км сјевероисточно од напуштеног средовјековног града Врхбосне.