МОМО СКОКИЋ: Спорт од младих прави добре и успјешне људе
АУТОР: ФИЛТЕР/ В.Ч
Шеснаесте Зимске олимпијске игре одржане су 1992. године у Албервилу, Француска. Тадашња Југославијa имала је 25 представника, 22 мушка такмичара и 3 женска. Ово је било последње такмичење на којем су југословенски спортисти наступили под називом СФРЈ.
Један од такмичара био је и наш суграђанин, Момо Скокић, познат као врхунски спортиста и алтруиста.
“Рођен сам 1.7.1968. године у Општини Стари Град, Вучија Лука. Још као деветогодишњак почео сам се бавити спортом, тренирао сам за Смучарски клуб Романија Пале, а упоредо сам тренирао и атлетику у Атлетском клубу Жељезничар из Сарајева“, почиње причу Скокић.
Био је републички првак Босне и Херцеговине 1983., 1986. и 1987. године у дисциплини крос.
1987. године био је првак тадашње Југославија у скијашком трчању. Занимљиво је да је тада побиједио такмичаре који су наступали на ЗОИ 1984.
“Волио бих напоменути да сам и поред зимских спортова, често трчао маратоне те сам завршио као осмопласирани на Београдском маратону, а трчао сам и многе друге попут новосадског маратона, приједорског, требињског…Од 1990. до 1992. сваку трку сам побиједио“, прича наш суграђанин.
На олимпијским играма у Абервилу такмичио се у нордијском трчању на 50 километара, од тога тридесет километара је трчао иза првопласираног али, нажалост, срце више није издржало напор и није могао наставити трку. Сматра да је узрок тога неадекватна опрема, недовољна истренираност и медицинска подршка.
“Једноставно било је прескупо адекватно се припремити, а сви знамо у каквом стању је била наша тадашња држава. Учешће на олимпијским играма је сан сваког професионалног спортисте, можда да је ситуација била другачија и исход би био другачији али свеједно поносан сам“
2000. и 2004. године имао је норму за наступ на ЗОИ, али због, како каже, мијешања политике у спорт није наступио.
“За мене је то најболнији тренутак у каријери. Знао сам да заслужујем и да сам спреман да наступим али због политике био сам онемогућен. Као да је живот престао у том тренутку, мислим да би се сваки порфесионални спортиста исто тако осјећао. Трпио сам огроман психички притисак. Због своје љубави према спорту запоставио сам лични живот као и породицу. “
Повукао се 2006. године а тада је био трећепласирани у првенству Босне и Херцеговине у биатлону.
Данас је најпоноснији на своју дјецу.
Саво(12) и Сара(11) су ове године били прваци БиХ као пионири на тркама од 3 и 4 километра.
“Поручио бих младима да се више посвете спорту, бар рекреативно. Мислим да технологија лоше утиче на младе јер им одузима превише времена. Спорт од младих прави добре и успјешне људе, а не преступнике“, каже Скокић и за крај посебно наглашава да спорт и политика не иду заједно и да их не треба спајати.